ХОДОЧАШЋА

 

Ходам са очевим штапом у руци

Са упаљеним срцем на штапу

 

Стопала ми сричу слова

Која ми свети пут исписује

 

Цртам их штапом по песку

Пред спавање

На сваком коначишту

 

Да ми се из сећања не избришу

 

Далеко сам још од тога

Да их одгонетнем

За сада ми на вучје сазвежђе личе

 

Имаћу чиме да испуним ноћи

Ако се жив и здрав кући вратим

 

*

 

ХИЛАНДАР

 

Црна мајко Тројеручице

 

Пружи ми један длан

Да се у чаробном мору окупам

Пружи ми други длан

Да се слатког наједем камења

 

И трећи длан ми пружи

Да у гнезду стихова преноћим

 

Приспео сам с пута

Прашњав и гладан

И жељан другачијег света

 

Пружи ми три мале нежности

Док ми не падне хиљаду магли на очи

И главу не изгубим

 

И док теби све три руке не одсеку

Црна мајко Тројеручице

 

*

 

КАЛЕНИЋ

 

Откуда моје очи

На лицу твоме

Анђеле брате

 

Боје свићу

На ивици заборава

 

Туђе сенке не дају

Муњу твога мача

У корице да вратим

 

Боје зру

На лакој грани времена

 

Отуда твој инат лепи

У углу усана мојих

Анђеле брате

 

Боје горе

Младошћу у мојој крви

 

*

 

ЖИЧА

 

Црвена госпођо Жичо

Из мога срца излазиш

 

Корачаш седмовратна

У пратњи свог женика сунца

По зрелим таласима жита

 

И стојиш на самом врху

Изабраног троугла у пламену

 

Пркосиш и сунцосеку

И житоскврнитељу

Из два царска угла под тобом

 

Корачаш у правцу своје висине

И високе љубави

У једино могућем правцу

 

Корачај љубим ти кораке

Црвена госпођо Жичо

*

 

СОПОЋАНИ

 

Румени мир снаге

Зрели мир величине

 

Од златних птица под земљом

До силног воћа на небу

Све је на домаку руке

 

Дивно су клекли облици

У зеници мајстора

 

(Време је уједало)

 

Млада лепота поноса

Месечарска сигурност

 

И капије вечног пролећа

И светло оружје среће

Све само на миг чека

 

У десници мајстора

Дамари света бију

 

(Време је уједало

И зубе поломило)

*

 

МАНАСИЈА

 

Плаво и златно

Последњи прстен видика

Последња јабука сунца

 

Зографе

Докле твој поглед допире

 

Чујеш ли коњицу ноћи

Алах ил илалах

 

Кичица твоја не дрхти

Боје се твоје не плаше

 

Ближи се коњица ноћи

Алах ил илалах

 

Зографе

Шта ли видиш на дну ноћи

 

Златно и плаво

Последња звезда у души

Последњи бескрај у оку

*

 

СЕНТАНДРЕЈА

 

Бежала си до краја вечности

Учинила још седам корака

Према северу

 

Извадила из рајске реке

Лобању свог имењака свеца

И на темену јој саградила

Седам сунцомоља

 

Запалила си испод кубета

Седам стараца храстова

И прелила их вином

 

Ослободила из жара седам гугутки

Отпојала са њима седам вечерњи

 

Помирисала си цвет перунике

Затворила се у небеску круницу

И заћутала

 

(1950–1971)

 

Извор: Попа 2020: Васко Попа, Изабране песме [избор Драган Лакићевић], Коло 112, књ. 750, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 129–135.