АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ВАМПИРИ У НАРОДНИМ ВЕРОВАЊИМА КОД СРБА

Крв и дисање су људи увек сматрали битним одликама и речитим знацима постојања или престајања живота. Последњим издисајем човек напушта „овај свет”. Једнако се дешава после истока крви из тела. Дисање је сматрано очигледним знаком живота. Крв је, међутим, изједначавана са животом самим. Сматрана је „седиштем животне силе”, „седиштем душе”.[1] Као таква била је изузетно битна у многим обредним поступцима, који су за сврху имали „обезбеђивање” живота. Извесно је да су у давној прошлости у одређеним обредима жртвовани и људи. Касније су у исту сврху жртвовани петао (црни, како би се продужио живот домаћину), кокошка (црна или црвена, како би се једнако помогло и домаћици). Многе религије, па и монотеистичке, познају обредно жртвовање овна, бика, јагњета. Преко измешане крви или пак преко пијења крви из свесно начињене ране склапане су побратимске, па некад и посестримске везе. Касније у хришћанству долази до склапања побратимско-посестримских веза окумљивањем Светога Јована Крститеља. Треба напоменути да се у најближи родбински однос (брат, сестра) ступа и преко жене која је новорођенче задојила. Њена деца и деца коју је подојила ступају у односе браће и сестара, па не могу, на пример, ступати у међусобне љубавне или брачне односе.

Ритуално пијење крви људске и животињске било је некад веома раширено и приликом верских црквених обреда. Овај поступак су понављано осуђивали неколики васељенски и помесни сабори (очигледно је како је било много оглушавања о ове забране). Оштро су забрањивали и узимање хране начињене од животињске крви.

Захваљујући филмовима и телевизијским серијама последњих деценија вампиризам и вампири постају омиљена тема. Филмско и телевизијско виђење и приказивање ових демонских створења утицало је и на многе научнике да „утврде” како је вампир мртвац који напада људе и пије им крв. Пре свега, вампир није мртвац. Он је човек који јесте напустио овај свет, али га онај други, свет мртвих, из неког разлога није прихватио. „Свестан” да му свет мртвих никада неће дозволити приступ, вампир пије крв, животворну течност која би га могла повратити у свет који је напустио. У архаичном религиозном промишљању народ је схватио и узалудност вамировог чина и трајну опасност коју он представља, па је осмислио начине да вампира коначно одстрани из света живих и да му помогне да уистину стигне у свет мртвих. Зато су „сумњивим” покојницима забадали трн у пету, а „осведочене” вампире накнадно откопавали и груди им пробадали глоговим коцем. О примени тога древног обичаја збори и Душанов законик и забрањује га под претњом оштрих казни.

Поред људске и животињске крви, ваља обратити пажњу и на вагиналну крв. То је свакако особена табу тема, али с друге стране, у народу постоје бројна веровања и обичајни поступци са њом у вези.

Ненад Љубинквић

Извор: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, Наши далеки преци, Коло 106, књ. 713, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 11–13.

[1] Д, Бандић, Народна религија Срба…, 44.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Katarina_Ivanovic,_Autoportret_v
Претходни чланак

Умрла је прва српска школована сликарка Катарина Ивановић

fotozakontakt
Наредни чланак

Рођен је композитор Слободан Атанацковић