Отварајући своју самосталну књижарску радњу 1901. године, само пар месеци после оснивања Српског књижевног гласника, Геца Кон је омогућио испуњење једне културне потребе да књижевна елита окупљена око Гласника добије додатног простора у нашој култури. У просторијама Књижарнице Геце Кона за српску и страну књигу у Кнез Михаиловој бр. 34 окупљала се интелектуална елита тадашњег Београда. Личности окупљене око Српског књижевног гласника биле су сталне муштерије и Гецине књижарнице. Међу познатим именима предратног периода свакако се налазе Бранислав Нушић, Слободан Јовановић, Коста Кумануди, Борисав Станковић, Богдан и Павле Поповић, Јован Скерлић, Лазар Пачу, Станоје Станојевић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Ћоровић, Коста и Љубомир Стојановић и многи други.  У том почетном периоду  настанка првих издавачких кућа није било никаквих чврстих редакција код књижара-издавача. Углавном су издавачи окупљали око себе умне и образоване људе чије предлоге, савете, разговоре и пријатељске сугестије су слушали. Тако је било и са Коном. Предратне године су послужиле Кону да направи добру издавачку кућу, самосталну у пословању и цењену међу тадашњом београдском чаршијом. Његова књижарница постала је место сталног окупљања које је жељно дочекивало и нове генерације књижевника, али и чувало књижевнике старије генерације и тиме омогућавало један разноврсни културни простор.

У сачуваним успоменама о Геци Кону препознајемо једног педантног и систематичног књижара који брине о свим аспектима пословања. Подједнако посвећује пажњу организацији и начину пословања, тежи да омогући што више простора за књиге, издаје све што се може издати без обзира на своје пословне интересе, тежи да што боље уреди систем продаје књига, гаји велику љубав према књизи као медијуму и велико поштовање према колегама, књижевницима и другом елитом која је кроз његову књижарницу пролазила.

Оглас Књижаре Геце Кона из првог броја „Политикеˮ од 12. јануара 1904. године

Томе у прилог говори и чињеница да је Геца Кон пристао да се нагоди са Слободаном Јовановићем и Костом Куманудијем да објави уџбеник јавног права, за који су били одбијени од Министарства просвете, јер није „имало буџетаˮ.

Кон је пристао да штампа тај уџбеник иако се до тада ниједна књижарница није бавила издавањем универзитетских уџбеника, јер се тај посао сматрао нерентабилним због тада још увек малог броја универзитетских студената. Касније је приликом обележавања 35 година пословања Књижарнице Геце Кона Слободан Јовановић записао:

„Ни г. Кон није се одушевљавао понудом коју смо му учинили г. Кумануди и ја, али је пристајао да разговара. Најзад смо се погодили, и ја и данас држим да је г. Кон ушао у тај посао с великим ризиком. Заједничко дело Куманудијево и моје износило је око педесет табака, што је у оно време било с гледишта издавача врло много. Ја помињем ове појединости да би се видело како г. Кон није ишао утрвеном стазом, и како је морао сам себи да крчи пут. После г. Куманудија и мене ступили су с г. Коном у везу и други правни писци, и он се брзо специалисао као издавач правних књига, за које се дотле нико од издавача није интересовао.ˮ

О Коновом пословању говори и чињеница да је баш у његовој књижарници први пут у издаваштву Србије обелодањен Правилник о понашању и раду запослених у књижари, што се може тумачити као један вид бриге о угледу предузећа. Његов правилник су потом преузели многи књижари.

Међу успоменама на књижарницу Геце Кона из тог времена које завређују пажњу битно је споменути да је Бранислав Нушић знао да долази у Књижарницу у којој је имао свој засебан сто за којим је седео и писао своје сатиричне новинске чланке, потписујући их својим познатим псеудонимом Бен Акиба. Сто за којим је Нушић седео сачуван је до данас и представља део препознатљивог ентеријера Књижаре Геца Кон.

Чак ни Царински рат са Аустријом, Анексиона криза, која је пресекла за дуже време извоз београдских издања у југословенске покрајине, па ни Балкански ратови нису успели да поремете издавање књига код Геце Кона. Иако се 1916. године Кон уписао у немачки адресар трговаца књигама и постао члан немачког Берзанског удружења књижара, мучне године Великог рата донеле су потешкоће за овог издавача. Због календара Ратник из 1915. године у коме је славио победу српске војске над аустроугарском, Геца је интерниран године 1916. у логор Нежидер у Мађарској. Тамо ће га задржати до краја рата, а његове књижаре у Београду биће затворене. О приликама око интернирања Борисав Станковић у својој књизи Под окупацијом пише:

„И чујемо да су и књижари покупљени, одведени у Грац, и биће интернирани. За Цвијановића и не чудимо се. Зна се да је издавао алманахе југословенске и сву патриотску литературу. И чудо да је смео остати, као што није и до сада диран. Али нас чуди за Гецу Кона, који је код нас важио као ’Шваба’ и ’Чивут’. Али када су на станици утрпани у воз са осталим интернирцима, у последњем часу Цвијановић је пуштен, а Геца одведен. Сигурно Геца као опасан, онако кљакав способан за војника! После се чуло да га је теретило што је он штедро помогао породице својих професора и других писаца, чија је дела штампао и издавао.ˮ

Сачувана документа из тог времена показују да је и књижара током рата страдала. Према Ноти упућеној од стране Краљевске владе Србије владама потписницама Хашке конвенције о кршењима људских права почињених од немачких, аустријских и бугарских власти на окупираним српским територијама, наводи се изјава П. Д., „неутралног поданика, дата у Министарству спољних послова 1. марта 1916. годинеˮ:

„Из велике књижаре Геце Кона (српског поданика) у Београду избачене су све руске, енглеске и француске књиге а затим су јавно спаљене.  Кон је интерниран а немачки војници присвојили су књиге које су остале и продавали их за свој рачун.ˮ

Михаило Подољски у својој Завршној речи уз Каталог књига Геце Кона из 1935. године написаће такође једну забелешку о страдању књига из књижаре током рата:

„Што је још горе, књижарница је за време Светског рата јако настрадала: пропао је велики број издања и уништен је велики део личне архиве г. Кона. Због свега тога нисмо били у стању, и поред великих напора, да пронађемо апсолутно све књиге за које се поуздано знало да их је издао г. Геца Кон – недостаје, по приближном прорачуну, око две стотине издања. То су већим делом сепарати из Архива за правне и друштвене науке и уџбеници за школе.ˮ

Сигнети на издањима предузећа Геце Кона

Ипак, по завршетку рата, Геца Кон ће са истим еланом не само успети да поврати изгубљено него и да много више умножи своје послове. Толико да ће постати најсвеобухватнији и најзначајнији књижар међуратног периода.

Пратећи тај пут, исплешће се даље и наша прича о знаменитом књижару…

ПИШЕ: Јелена Базовић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ЛИТЕРАТУРА:

• Велимир Старчевић, Књига о Геци Кону, Просвета/Аdmiral Books, Београд, 2011. година