Da se ne zaboraviZanimljivosti

USPOMENE JEDNOG SOLUNCA

Ilija Marković 
iz Seselca
Regrutovan 1912, ali u turski rat nisam stupio, stupio u Bugarski. Mi smo deca otišli u vojsku, nenaučeni, i kod Pirot smo obučavani po šume, a topovi bili na položaj, s vremena na vreme pomagali koliko se mož. Posle primirja stara se vojska raspusti, mi se vratismo u Zaječar i zauzmemo njina mesta, i to je bilo na dan Sv. Aranđel letnji, tad objaviše Švabe rat. Branili smo Beograd, dok je imala municija, pa se počesmo povlačiti, dođemo do Kosovo i tu je trebalo da bude kapitulacija. Posle Radomir Putnik zadržo to, kaže:

– Evo vi put gde možete da prođete…

Pređemo Čakor, Crnu Goru i Albaniju. Bio sam na Krf, u Francusku, Alžir, i na Solun.

Kad se skinemo u Krf, nigde ništa nema, samo gorke masline, da jedeš, pa da mreš. Jedne noći kažu mi da idemo u varoš da kupimo leba, ono bilo daleko 5 km, možda i više. Ali oni umorni, bolesni, gladni, neće nijedan. Krenem ja sam, ajde, ajde, i dođem do jednu reku, kad vojnici naši na most:

– Stoj!

– Stali smo! Još neki pored mene zaustavili.

– Di ćete?

– Idemo u varoš da kupimo leba.

Kaže: – Mi smo postavljeni ovde da ne damo nikom u varoš.

Molimo, oni neće. Kaže:

– Dajte po dinar.

– Al’ kad po dinar dan zašto da idem tam?

Kažem: – Ako hoćete pola dinara a za pola dinara sebi da kupim leba.

Kaže: – Dajte!

Mi četvorica dadomo po pola dinara svaki, i oni nas pušte. Ajd, ajd, i dođemo u Krf, veliki varoš. Nigde ništa nema, sve zatvoreno, noć. Odimo, odimo, odimo, tek svitne vatra na jedan ugao.

Ajde tamo ono mese leba, ovija Grci. I naiđo tuj i kažem:

– Dajte mi leba.

On kaže: – Avrio! – to znači: sutra.

A ja kažem: – Ako je avrio, ja mislim da je bajat; daj samo da se jede nešto.

A on: – Avrio!

Pa zatvoru furunu, nema svetla. Opet mi krenemo levo, desno, nigde ništa nema, dok ne dođomo u jednu kafanu. Kad tamo, puno naši vojnici sede, a mi imamo po koju paru grčku, ja sam imao pet para i deset para. Piju kafu, belu kafu, veliki lonci. Ja izvadim obe one parice, da mi da belu kafu, on mi dade kafu i uze samo pet pare, njine, a drugu mi vrati. I počekamo malo tu, ono se rasvani, odemo i kupimo leba na furunu. Kad izađemo iz varoš ono samo leže korpe sa leba, izneli da prodaju Grci, već trguju. Ja još imal pare, pa nemam u što da nosim, uzeo sam jednu veknu ovako, a jednu u torbu. Posle napravili oni na koturi neki kolači, pa prodaju, ali nemam u što da nosim. Ja uzmem jedno drvo, pa zametim ono ko barjaktar pa ajd, ajd, ajd. Kad tamo, ono skinula se vojska iz lađu , pa samo leži ispod druma. Presretne me vojnik, kaže:

– Ajde zovete komandant.

E reko, sad će me urede. Ajd ja kod vatru, pozdravljam:

– Izvolte, gospodine majore. Kaže:

– Dobro, zovemo te da nam daš leba.

– Otkuda da vi dam kad i ja nemam.

– Pa šta ti je to?

– Ovo mi dali bolesnici i ranjenici da im kupim leba.

– Ama daj mi bar jedan.

– Kako ću ima da me ubiju, ako otidnem bez leba?

– A jel ima tamo dosta leba?

– Ima kolko oćete, u varoš.

Kad jedno jutro narednik izašao na jedan kamen i viče:

– Drugovi koji god god može da ide za komadu, idite, jer dosad sam predao raport, šest stotina umrelo.

Kad se ja u plašim, kapa se diza gore, ja je namicam, i krenem na pristanište. Kad siđem, ono tako ukršteni mrtvi i samo i’ trpaju na kamaru. Odande i’ uzimaju drugi, pa na šlep tovare i teru tamo na pučinu i bacaju.

Kad pređem na ostrvo Lazaret, tako se zvalo, i tamo nema nigde ništa samo jedan mlaz vode bije gore, pa na dol.

– E, reko, srećni smo, sad će da se napijemo vodu.

Ali ono nema, ne valja voda i tad smo dobijali po kolo vodu, vojnik dotera na lađu, i delio nam tu vodu, boravimo nekoliko dana, presvukoše nam odelo, staro baciše u vatru, dadoše novo, i odatle prebaciše opet na Krf. Tamo već beše zaveden red, tu su rasturene jedinice, i punjene druge. I u logori i leba i s leba…

Posle na lađu smo se utovarili i pređemo u Solun, kad ono samo se bele šatori, kao sneg, saveznici došli, prihvatiše nas, naraniše ni, obukoše. I što pričao moj imenjak Ilija, neki naši su išli po konji u Alžir, te dovedoše konji, izdeliše konji po baterije. A što kaže da u englesku bateriju ženske komanduju, to su bili oni Škoti u suknje, lep narod.

I pođemo na položaj, nam se potrevi da budemo ispod 11. puk, štitimo 14. puk.

I tu smo se smestili, uvatili smo dobar položaj, dvojica ni vojnici tu poginuše, više nisu; pešadija je mnogo izginula od merzeri. I tu provedemo tri godine. I mene tad zakači… Teo da zabušim nešto, a komandri video da oću da pričam, da izvodim, da se zabavljam, pa me otera na osmatračnicu.

I tuj sam boravil duže vreme, posle, jednog dana me ubi granata; otidem u bolnicu, prvo u divizijsku, pa armijsku, pa u englesku, i odande posle pet dana pregledaše, i kažu: „kontuzijaˮ, i iz prestolonaslednikovu bolnicu u Solun, utovariše me na lađu, pa pet dana preko more, odemo tija prvi ranjenici u Grenobl, u Francusku. Ono za pet dana stiže naređenje da se sva vojska sabere u Alžir, pa odatle na lađu pa u Alžir… Tuj sam boravio osam meseci kao bolničar… Kad iz Konstantin na granicu Tunisa i Alžira, dođemo u Bizertu, dok se nakupimo poviše pa na lađu za Solun. I sedam dana je bila bura, pa se ništa ne vidi, a mi idemo u maglu. Bije zvečka da idem na ručak za naši, al’ moj narednik čim se digne odma padne. Ja uzmem onu veliku vanglu i odem pred kujunu. Al ono zasvira sirena, za uzbunu, a ja se samo trgnem stoličku pre d kujunu i sednem. Ono gomila se mešaše, mešaše, Francuzi, vojska, svaki na svoj splav, a ja sedim i kad prestade, oni se vratiše, ja primim taj ručak, i siđem dole, a narednik:

– Pa di si, bre, nisam znao da si tolka budala.

A ja nisam ni pampuri metno. Pa reko:

– Bre, tvoji pampuri posigurniji valjda od moju vanglu. Skočim na nju, pa sednem u nju, neće se izvrne, dno joj široko…

I produžimo , a kad se skinusmo u Solun, onda odemo u prvi logor, i odatle posle odvajaju, idemo na položaj, svaki si ide u svoju jednicu. Kolko stigo tam, komandir me zove da idem na osmatračnicu. Ali Francuzi mi dali potvrdu da budem bolničar, da iznosim ranjenike i tako sam do kraja…

Izvor: Vladeta R. Košutić, Dok su Solunci još govorili, priredio Nedeljko Bogdanović, Čigoja štampa, Beograd, 2011.

Video izvor: YOUTUBE

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

child-3352210_960_720
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

todorovic
Naredni članak

Rođen je novinar Pera Todorović