AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

USPOMENE JEDNOG SOLUNCA

DRAGUTIN JANKOVIĆ

Iz Čitluka[1], rođen 1890.

 

Provrveo sam svuda, i kroz Albaniju, i Krv, i Francusku, i Afriku i Solun… Dva puta ranjavan, prvi put u Mačvi, pri odstupanju 1914, a drugi put, 1916, na Kajmakčalanu, na Šumovitoj kosi…

Preko Albanije, dva naša ovicira razgovaraju: „Ej, bre, ćemo da prođemo ko Napoleon u Rusiju”, a ovaj drugi mu odgovara: „Još gore, on je vraćao vojsku kući, a mi koj zna kud idemo.”

Kad krenumo s Krv za Vrancusku, dođomo do pred lađu na tri sprata: varoš nije takva. Mi ulazimo u smrt, a đačka četa s popom stoji na pristanište i, kako ko promakne, pop nas žive opeva, a četa ispaljuje po tri plotuna, oprašta se s nama.

Lađa krenu, seče more, more ne može da se sastavi, a torpiljeri[2] je prate, četiri nji’, topove imaju, da promineš[3] kroz svaki.

Neki Milenko iz Vrbicu zaječarsku[4] veli: „Žalosno je da ovakva zgrada propadne, a mi svi šesto ljudi ne vredimo toliko.” A drugi: „Što proricaš, budalo?! Će da padnemo u meko, nećeš da se ubiješ.”

Preko Malte se vraćamo za Solun, sunce ujutru izađe iz vodu, uveče zađe u vodu, treći dan se vidi neka čuka i oko nje galebi, a lađa se koleba, mašine žure, samo bombaju: bombe, bombe, bombe… tri dana i tri noći do Solun. Kapetan samo skrči sa zubi, strauje od sumareni[5], ali nas ne otkriše…

A 22. septembra 1916. potopi se brod, na njega drvo posađeno, raste odozgor. More bilo mirno ko u porciju, od vojske beu pola Srbi, pola Francuzi. Jedan od naši’ regruta znao je šta je sumaren, i kad ga vido, on poviko, al bilo kasno. Za 12 minuta odoše pod vodu. Nastala zapevka. Ni plastovi od pampuri[6], da te ne upušti voda, nisu pomogli. Kako im rekli da skaču kad lađa bude metar do vodu, Srbi nisu čekali, već se sručiše niz konopci, ovi im izgoreli ruke, prsti popadali; navališe na splavovi, ali i mazge oće na splavovi pa i’ prevrnuše. Ljudi počeše da im vade oči s noževi, da i’ obnevide, al zalud, izvrću se splavovi, i koj će da se bori s propast…

Jedan od Užičani, ostao živ od malo nji’, pa kad je doveden u Antib, oće da beži, da se seli daleko od vodu, kaže ne može da sluša kako more lupa.

Kad smo stigli iz Soluna u Tulon, s jednu nogu niz brod, a s drugu u voz, i dođemo u Antib. Kasarna uz more. Svi prozori zalepljeni, zbog sumareni. Kasarna puna s crnci, sve Senegalci, crni ki bakrač, vrvu ovamte, onamte[7], a neki Dušan koji beše sas mene, sve vrska[8] od stra’: „Će nas pojedu noćas.”

Jedan novinar u kanu, u bolnicu gde sam ležao od zapaljenja pluća, obišao me, pa me pita: „Vu zet Serb?”

„Vui, Serb”, odgovaram, a on kaže: „Bio sam žurnalist u Beogradu 1913, pa sam jeo porciju svinjskog mesa za groš.”

A ja mu velim: „Da si došo kod seljaka, jeo bi celo prase zabadava.”

A u bolnici bolničari bili Tonkaći iz Indokinu, svima jedno lice, sto da izvede, pred sebe, ki jedan. Svi njunjkaju[9], čiste nam sobe i krevete, a neki zavrkanti zovu i’: „Tonke, odi ovamo”, pa im pokažu sliku od majmuna: „Ti si ovaki”,  a oni iskipe od jaru.

U Solunu, pre proboja, kad smo se vratili iz Afrike, jedan me pita: „Jesi li video čika Peru?” Reko: „Jesam, iz tramvaja, uvio se, uvio kako odža, a bradu pustio do pojasa, od žalosti za Srbijom.”

Naša Drinska divizija pet puta napadala na bugarske položaje, pet puta odbijena i oterana. Jedan Bugarin jednom našem zario bajonet u opasač spreda, pa mu proturio kroz opasač s leđa, nije mogo da izvuče i manuo ga. A ovaj mislio da je proboden, pa beži i vuče Bugarinovu pušku, drnda s nju po zemlju i viče: „Gotov sam, braćo!”, a nema nigde rane.

Kad sam bio drugi put ranjen na Solunskom frontu, kod Šumovite kose, imalo je ostrvsko jezero, vidi se džamija potopljena… a Moravska divizija nije od bugarske artiljerije mogla da dođe do vode, pa mnogi pili mokraću i sve grla izranjavali. Nekima se i duh pomerio od žeđi.

 

Izvor: Košutić 22017: Vladeta R. Košutić, Dok su solunci još govorili [prir. Nedeljko Bogdanović], Beograd: Čigoja štampa, 9–12.

 

[1] Čitluk, selo u sokobanjskoj opštini. Prir.

[2] Torpiljer (fr. torpilleur), manji ratni brod naoružan torpedima. Prir.

[3] Da promineš… toliko su veliki da se kroz njihovu cev može proći (prominuti). Prir.

[4] Vrbica je selo na granici opština Knjaževac i Zaječar, pre ulaska u Vratarničku klisuru. Prir.

[5] Sumaren (fr.), podmornica. Prir.

[6] Svežnjevi plute koja je trebalo da spase davljenike od potonuća. Prir.

[7] Vrvu ovamte, onamte… kreću se tamo-ovamo, gore-dole…

[8] Vrska… govori preskačući, zbunjeno.

[9] Njunjkaju… govore unjkavo, na nos. Prir.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Tin_Ujević_2
Prethodni članak

Omiljena pesma Tina Ujevića

Miodrag_bulatovic
Naredni članak

IVO ANDRIĆ: Ako Miodrag Bulatović u Udruženje književnika ne uđe na vrata, ući će kroz prozor