АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ СОЛУНЦА

ДРАГУТИН ЈАНКОВИЋ

Из Читлука[1], рођен 1890.

 

Проврвео сам свуда, и кроз Албанију, и Крв, и Француску, и Африку и Солун… Два пута рањаван, први пут у Мачви, при одступању 1914, а други пут, 1916, на Кајмакчалану, на Шумовитој коси…

Преко Албаније, два наша овицира разговарају: „Еј, бре, ћемо да прођемо ко Наполеон у Русију”, а овај други му одговара: „Још горе, он је враћао војску кући, а ми кој зна куд идемо.”

Кад кренумо с Крв за Вранцуску, дођомо до пред лађу на три спрата: варош није таква. Ми улазимо у смрт, а ђачка чета с попом стоји на пристаниште и, како ко промакне, поп нас живе опева, а чета испаљује по три плотуна, опрашта се с нама.

Лађа крену, сече море, море не може да се састави, а торпиљери[2] је прате, четири њи’, топове имају, да проминеш[3] кроз сваки.

Неки Миленко из Врбицу зајечарску[4] вели: „Жалосно је да оваква зграда пропадне, а ми сви шесто људи не вредимо толико.” А други: „Што прорицаш, будало?! Ће да паднемо у меко, нећеш да се убијеш.”

Преко Малте се враћамо за Солун, сунце ујутру изађе из воду, увече зађе у воду, трећи дан се види нека чука и око ње галеби, а лађа се колеба, машине журе, само бомбају: бомбе, бомбе, бомбе… три дана и три ноћи до Солун. Капетан само скрчи са зуби, страује од сумарени[5], али нас не открише…

А 22. септембра 1916. потопи се брод, на њега дрво посађено, расте одозгор. Море било мирно ко у порцију, од војске беу пола Срби, пола Французи. Један од наши’ регрута знао је шта је сумарен, и кад га видо, он повико, ал било касно. За 12 минута одоше под воду. Настала запевка. Ни пластови од пампури[6], да те не упушти вода, нису помогли. Како им рекли да скачу кад лађа буде метар до воду, Срби нису чекали, већ се сручише низ конопци, ови им изгорели руке, прсти попадали; навалише на сплавови, али и мазге оће на сплавови па и’ преврнуше. Људи почеше да им ваде очи с ножеви, да и’ обневиде, ал залуд, изврћу се сплавови, и кој ће да се бори с пропаст…

Један од Ужичани, остао жив од мало њи’, па кад је доведен у Антиб, оће да бежи, да се сели далеко од воду, каже не може да слуша како море лупа.

Кад смо стигли из Солуна у Тулон, с једну ногу низ брод, а с другу у воз, и дођемо у Антиб. Касарна уз море. Сви прозори залепљени, због сумарени. Касарна пуна с црнци, све Сенегалци, црни ки бакрач, врву овамте, онамте[7], а неки Душан који беше сас мене, све врска[8] од стра’: „Ће нас поједу ноћас.”

Један новинар у кану, у болницу где сам лежао од запаљења плућа, обишао ме, па ме пита: „Ву зет Серб?”

„Вуи, Серб”, одговарам, а он каже: „Био сам журналист у Београду 1913, па сам јео порцију свињског меса за грош.”

А ја му велим: „Да си дошо код сељака, јео би цело прасе забадава.”

А у болници болничари били Тонкаћи из Индокину, свима једно лице, сто да изведе, пред себе, ки један. Сви њуњкају[9], чисте нам собе и кревете, а неки заврканти зову и’: „Тонке, оди овамо”, па им покажу слику од мајмуна: „Ти си оваки”,  а они искипе од јару.

У Солуну, пре пробоја, кад смо се вратили из Африке, један ме пита: „Јеси ли видео чика Перу?” Реко: „Јесам, из трамваја, увио се, увио како оџа, а браду пустио до појаса, од жалости за Србијом.”

Наша Дринска дивизија пет пута нападала на бугарске положаје, пет пута одбијена и отерана. Један Бугарин једном нашем зарио бајонет у опасач спреда, па му протурио кроз опасач с леђа, није мого да извуче и мануо га. А овај мислио да је прободен, па бежи и вуче Бугаринову пушку, дрнда с њу по земљу и виче: „Готов сам, браћо!”, а нема нигде ране.

Кад сам био други пут рањен на Солунском фронту, код Шумовите косе, имало је острвско језеро, види се џамија потопљена… а Моравска дивизија није од бугарске артиљерије могла да дође до воде, па многи пили мокраћу и све грла израњавали. Некима се и дух померио од жеђи.

 

Извор: Кошутић 22017: Владета Р. Кошутић, Док су солунци још говорили [прир. Недељко Богдановић], Београд: Чигоја штампа, 9–12.

 

[1] Читлук, село у сокобањској општини. Прир.

[2] Торпиљер (фр. torpilleur), мањи ратни брод наоружан торпедима. Прир.

[3] Да проминеш… толико су велики да се кроз њихову цев може проћи (проминути). Прир.

[4] Врбица је село на граници општина Књажевац и Зајечар, пре уласка у Вратарничку клисуру. Прир.

[5] Сумарен (фр.), подморница. Прир.

[6] Свежњеви плуте која је требало да спасе дављенике од потонућа. Прир.

[7] Врву овамте, онамте… крећу се тамо-овамо, горе-доле…

[8] Врска… говори прескачући, збуњено.

[9] Њуњкају… говоре уњкаво, на нос. Прир.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Tin_Ujević_2
Претходни чланак

Омиљена песма Тина Ујевића

Miodrag_bulatovic
Наредни чланак

ИВО АНДРИЋ: Ако Миодраг Булатовић у Удружење књижевника не уђе на врата, ући ће кроз прозор