Да се не заборавиЗанимљивости

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ СОЛУНЦА

Видоје Михајловић из Нишевца (место у сврљишкој општини на прузи Сврљиг–Књажевац)

Осамдесет и седам година имам… Бил сам у сва три рата… Од Сремску Митровицу, где сам рањен, прешал сам Србију, Црну Гору, Албанију, све до Солун… Сад, ето подупирем кућу са грбачу, бојим се да не падне. Ја сам ју саградио, па ју чувам. Ал’, нисам такав бил у младост. Ватал сам вола од шесто кила за роге, за њушку, па навијем на страну, овако, а он само лупне о зем… Кој ми је допао до руке, у свађу, не се повалил да је остао на земљу. Одма га цапнем туј, за гушу, уватим за рамо, сас једну руку окренем – ете га под мен, раширим га како Исуса Христа, рашрим, а нећу га бијем. Клекнем му на груди. Он мрда, не мож с руке, не мож с ноге. Само си ритка.

– Што се риткаш? На кога си ударио? С кога си ти тео ваћаш, а? С мајчиног сина, мене мајка дојила три године…

На Куманово, Драгутин Недељковић први пут је узео заставу турску, и 55. Пук се уништио. Кад пук изгуби заставу, не постоји више… А на Облакову избио у први турски ров и доватио заставу. Турчин заставник држал заставу, па се натезаше, мотка остане код Турчина, а крпа остане код нашег Драгутина. Турчин седе у ров и викну: – Алах, Алах, бежи!

Кад им одузеше заставу, они одступише, а наши заузеше Битољ.
912. године краљ Петар опали први топ на Турчина код Врање. С оне стране Бујановци, Турци, а с ове стране ми. И кад оно опали топ, кô из џак се сручисмо на Турчина.

Краљ треба преко мост да пројде, да иде на Куманово, да обиђе положаје. Ја сам био стражар, на улаз на мост, из понтонирску чету. Треба да стурим краља ја, он је прописао правило, за њег сам дао заклетву. Правило је да не мож да пређе с кола преко мост. Кола прелазе, али ако се преломи мост, случајно ће удавим краља. То ли је то. Знао сам да ћу да грешим, може бити, ал’ сам луд био, ватра, несам се бојал. И чекамо. Тек, ето ти ауто од туд, тробојка само трепери. Кад дође до мене на дваес метара, ја се раздра: – Стој!

А шофер: крррк! С леве стране Пашић, а са десне стране краљ, с оне плетенице, владар, дабоме. А ја приђем, па: – Ваше величанство, није слободно преко мост да се превезете, него да се скинете!

Он само бупну врата, и искочи с Пашића, зазираше, зазираше по нешто, а не говоре ништа. А мој командир утекал доле, под комору, где су кола празна, па назире оздол, капетан прве класе, беле му рукавице, има ешарпе, ал’ не долази, од зорт, а мене, стражара, истурио.

На излаз од мост, један мој исписаник, само поздрави краља, и он пројде… Командир, тек ето га, трчи:

– Шта кажу?

– Што не седиш ту па га дочекаш, ти да дочекаш краља Петра, а не ја. Дао сам заклетву да га нећу издати, да пустим да краљ погине, ако се поломи мост, па да удавим краља у Јужну Мораву.

Код Сремску Митровицу, четрнајесте године, наша је војска прешла: 13. и од 15. пук два батаљона. Ту је био командант Кондић. Ми, понтонири, мост подигомо, шест распона су били, пет метара распон дугачак. Пренели таман онострани праг, а оно, тике, само сипну одонуд, помешаше се наши војници са швапски. Скаче наша војска, туј се подави, виче:

– Браћо, понтоне! Браћо, понтоне!

А ја привучем, вечером, до мост онај понтон, што се потопил, а они се само са кајиш понтона ватају, па и’вадим и кô конопљу бацам на даске. Тако и дваестину повадим, а кад избаци’ последњега, дваестога, он каже:

– Брате да те пољубим!

– Море, иди, спашавај главу, није ме толико љубила ни мајка, а не ли ти!

И таман пређосмо, а српска војска искочи, она што је дошла до мост, и почеше немачке гранате да падају… Ја тек што искочи на суво, оно само ми сину пред очи, само ме цепну за уво, ја паднем, до пол склизнем у воду, и туј колико сам лежал, кој га знаје. Кад се разберем, пипнем се за главу: с ове стране нема ништа, а с друге само крв лије. Полако устанем, па најдо наши коморџије, у ливаду, па ме одведоше у чету. Сутрадан ме тара командир да идем у болницу, ал’ не теја да идем, оћу да видим шта ће работе с мост.

Четворица добровољно искочише, па двојица секоше узводни ленгери, а двојица низводни, секоше, секоше ленгери осташе и данас тамо, а како Сава тече, вода иде и тера цео мост на нашу страну. И ноћу, наши понтонири растурише све. Кад поче да се расавиња, натоварише све у кола и кренуше.

Швабе, кад погледамо онамо, с њине стране, оно се наваљало, оно коњи изгинули, оно војска изгинула, и наша и швапска. Истурили бел барјак и вичу:

– Србијанци, Србијанци! Немојте да пуцате! Ко има рањене да пошаљемо за болницу, који су погинули, да и’ саранимо.

– Нећемо!

И ја одем у болницу. Зрно ударило, ал није даље од опну… Оператор бил неки Црногорац, Жаровић, у Ниш, у инжињерску касарну, он ме оперисȃ. Оперише ме, каже ми после:

– Кој се не опива, пет година мање живи.

Насолише нешто: – Диши.

Ја дишем, оно иде у гушу нешто слатко, де, де, де, де, тике одузе снагу, одузе, одузе… Па говоре: – Дижи!

А доктор вели: – Врати још мало, има јак крв.

И осети само како му заклопи очи. И извадише куглицу из главу.

– Срећан си јер видиш шта ти је било у глави, кажеш ниси рањен, ал’ не знаш дал је изашло.

Разговарају ме. Питају: – У коју собу?

– У двадесет осму.

Лекар каже: – Идите по Швабе, заробљеници нека га пренесу на носила.

Реко: – Шта ће ми носила, ће искочим сам.

– Кажу: Чини ти се.

И донесоше носила. Оно сам дугачак, ноге ми висе там, половина онам, глава овам. И једва ме четворица Швабе изнесоше на горњи спрат. Туј сам лежал, око два месеца, док ми је зарасло. После ме пустише на петнајес дана, на боловање. После, у команду, Опет рат…

Кад смо одступали кроз Црну Гору, војска се довија сама. Седам дана немамо да примимо ништа од државу, ни паре ни рану. Него само да идеш. Једну Црногорку молим за леба, нудим јој сребро, паре у криваче:

– Узми!

– Не, богоме, чоче, не дам, ви сте упропастили богату Србију, па сте дошли да упропастите и јадну Црну Гору.

Да је наша толка сила била, ми би изгинули до ноге, а не би пуштили Швабу.

– Ама дај ми, сестро, дај ми парче леба, седам дана не једем!

– Извадићу да те убијем сред чела, шта ти мислиш, цркни. Не треба ми твоје паре!

– Е кад нећеш, чекај! Отмем јој ливор. А зрно кô врабац у тај црногорски ливор!

Е, онда шта да радим? Направим се на доктора, и водим поднаредника сас мене, а он прича како сам ја доктор. Каже: – Ово је лекар.

А Црногорка: – Е па овде ме пробада, овде ме пробада.

– Да ми даш брашно, дваес кила наплаћујем, ја сам доктор, учио сам школе.

Па ју преглеђујем, пипам ју, чукам ју по груди. И додавам: – Ево тебе, да идеш у Беране, у апотеку црногорску, па купиш ово и ово.

Па пишем рецепт.

– Е вала, брате, оћу.

Одо ја, остаде она, даде дваес кила брашно, и тој ме брашно доведе до Скадар на Бојану. Туј смо се укрцали у две лађе талијанске, па за Солун…

А у Солун командир каже:

– Да оперишеш ту шкрофулу, теб ће да завати гушу.

Ја кажем: – Нећу више опијум никако.

– Не мож да издржиш – каже ми оператор, мајор.

Реко: – Ви има да радите, а то је лично моје, да л ћу да издржим, да л нећу.

И онда лего на астал у девет сати и до дванајест сати – једни секу, други бришу. Све осећам, ама прстом нисам тео да мрднем. После лежим, а Тонкићи болничари послужују. Ја и’ питам а они нешто: – Ме, ме, ме, ме. . .

А ја почнем да се кривим: – Ме, ме, ме, ме!

А један извади нож. А ја: – Ког да кољеш?!

Па га доватим, па кад га љуснем.

– Што га бијеш?

– Па зар он да ме коље, зар ја пројдо Црну Гору и Албанију, па да ме овај мајмун сеца!

Извор: Записи Владете Р. Кошутића, Док су још Солунци говорили, Чигоја штампа, Београд, 2011.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Фото извор: Д. Антонић, Српски народни календар за 2018/7526
Претходни чланак

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР 2018 (6. јул)

bobic
Наредни чланак

Рођен је архитекта Ђорђе Бобић