Na dan letnjeg Svetog arhanđela sedeo je Đorđe sa nekoliko svojih suseda pred kućom u Topoli.

Sa svoje 42 godine, bio je visoka rasta, malo poguren, snažan, visoka čela i živih smeđih očiju, preplanuo u licu, oštro srezana nosa, sa malim brkovima, uvek obrijan, jasna glasa i otresita govora. Na glavi je imao jagnjeću šubaru, na sebi je imao belu lanenu košulju, preko košulje hemadan i gajtanom opšiven jelek. Za pojasom su mu bila dva pištolja i dugi nož. Na nogama je imao vunene čarape i opanke šiljkane.

Pričalo se da se u celoj Srbiji nije mogao naći čovek viši stasom od Đorđa.

Govorio je obično vrlo malo, uvek bio ozbiljan, ali bi se, ponekad, kada je u prijatnom društvu, razveselio, igrao i pevao, kao i terao druge da igraju i pevaju. Kada bi se udubio u misli, naročito u teškim prilikama, ćutao je i grickao nokte.

Uzrečica mu je bila kojekude.

Razgovaralo se o svemu i svačemu, a najviše o zlodelima Turaka.

‒ Hajdemo, kojekude, u manastir Voljavču, tamo gde će danas biti mnogo naroda, a kažu da će biti i Sali-aga, Rudnički Bik, da vidimo šta taj zulumćar radi.

U manastirskoj porti bilo je kao na vašaru. Igralo se, jelo i pilo. Karađorđe se sa svojim seljanama pridružio narodu.

Kada se u podne čulo da dolazi Sali-aga, kaluđeri sakriju Karađorđa i njegovo društvo na manastirski tavan. Potom izađu da sačekaju Sali-agu. On se po dolasku smestio za jedan sto, a devojke-kraljice, kako ih je Sali-aga zvao, počele su da ga dvore. Ove, silom dovedene srpske devojke morale su da rade sve što im on naredi. Jedna je stajala kraj njega držeći barjak. Bila je to barjaktar-devojka. Kralj-devojka držala je ibrik sa rakijom i iz njega sipala u filhan i dodavala kraljici-devojci. Ona je svojom rukom napajala zulumćara.

Zasvirale su gajde. Utom je naišao neki starac.

‒ Hajde, stari, da igraš ‒ našalio se gajdaš.

Narod okolo počeo je da se smeje. Starac zgrabi gajde i tresnu ih na zemlju.

‒ Nije ovo mesto za podsmevanje, nego da se ljudi Bogu mole! ‒ vikao je starac ljutito.

Tada Sali-agini momci počeše da tuku starca.

‒ Vi gledajte svaki po jednoga ‒ ljutito je prošištao Karađorđe na tavanu svome društvu i dohvatio pušku ‒ a ja ću Sali-agu.

‒ Ne, ako Boga znaš ‒ reče topolski knez Karađorđu. ‒ Video si dole u Jasenici kako su livade pokošene i njive požnjevene. Lako je sada Turcima vojevati. Ostavi dok zberemo letinu, dok zima dođe. Tada ćemo za noć popaliti svih šest stotina hanova u Šumadiji, a da u svakom samo po dva Turčina ubijemo, naoružaćemo hiljadu i dve stotine momaka.

IZVOR: Tasić 2019: Milutin Tasić, Velikani Prvog srpskog ustanka : Đorđe Petrović Karađorđe : veliki vožd, Beograd: „Ringier Axel Springer”, str. 11‒12.