На дан летњег Светог арханђела седео је Ђорђе са неколико својих суседа пред кућом у Тополи.

Са своје 42 године, био је висока раста, мало погурен, снажан, висока чела и живих смеђих очију, преплануо у лицу, оштро срезана носа, са малим брковима, увек обријан, јасна гласа и отресита говора. На глави је имао јагњећу шубару, на себи је имао белу ланену кошуљу, преко кошуље хемадан и гајтаном опшивен јелек. За појасом су му била два пиштоља и дуги нож. На ногама је имао вунене чарапе и опанке шиљкане.

Причало се да се у целој Србији није могао наћи човек виши стасом од Ђорђа.

Говорио је обично врло мало, увек био озбиљан, али би се, понекад, када је у пријатном друштву, развеселио, играо и певао, као и терао друге да играју и певају. Када би се удубио у мисли, нарочито у тешким приликама, ћутао је и грицкао нокте.

Узречица му је била којекуде.

Разговарало се о свему и свачему, а највише о злоделима Турака.

‒ Хајдемо, којекуде, у манастир Вољавчу, тамо где ће данас бити много народа, а кажу да ће бити и Сали-ага, Руднички Бик, да видимо шта тај зулумћар ради.

У манастирској порти било је као на вашару. Играло се, јело и пило. Карађорђе се са својим сељанама придружио народу.

Када се у подне чуло да долази Сали-ага, калуђери сакрију Карађорђа и његово друштво на манастирски таван. Потом изађу да сачекају Сали-агу. Он се по доласку сместио за један сто, а девојке-краљице, како их је Сали-ага звао, почеле су да га дворе. Ове, силом доведене српске девојке морале су да раде све што им он нареди. Једна је стајала крај њега држећи барјак. Била је то барјактар-девојка. Краљ-девојка држала је ибрик са ракијом и из њега сипала у филхан и додавала краљици-девојци. Она је својом руком напајала зулумћара.

Засвирале су гајде. Утом је наишао неки старац.

‒ Хајде, стари, да играш ‒ нашалио се гајдаш.

Народ около почео је да се смеје. Старац зграби гајде и тресну их на земљу.

‒ Није ово место за подсмевање, него да се људи Богу моле! ‒ викао је старац љутито.

Тада Сали-агини момци почеше да туку старца.

‒ Ви гледајте сваки по једнога ‒ љутито је прошиштао Карађорђе на тавану своме друштву и дохватио пушку ‒ а ја ћу Сали-агу.

‒ Не, ако Бога знаш ‒ рече тополски кнез Карађорђу. ‒ Видео си доле у Јасеници како су ливаде покошене и њиве пожњевене. Лако је сада Турцима војевати. Остави док зберемо летину, док зима дође. Тада ћемо за ноћ попалити свих шест стотина ханова у Шумадији, а да у сваком само по два Турчина убијемо, наоружаћемо хиљаду и две стотине момака.

ИЗВОР: Тасић 2019: Милутин Тасић, Великани Првог српског устанка : Ђорђе Петровић Карађорђе : велики вожд, Београд: „Ringier Axel Springer”, стр. 11‒12.