На данашњи дан, 14. Јануара 1236.године у Трнову је током повратка из Свете земље преминуо Свети Сава. Рођен је као Растко Немањић око 1175. године и био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане. Када је напунио петнаест година отац му је доделио на управу Захумље, али се Растко ту није дуго задржао, већ је након две године отишао на Свету Гору, један од најзначајнијих центара православног монаштва, са намером да се замонаши. Иако је по причама Стефан Немања за њим послао потеру, она је касно стигла, те се Растко замонашио и узео монашко име Сава, мада се не зна поуздано у ком манастиру. Највероватније претпоставке су да је у питању или руски манастир Светог Пантелејмона, или грчки манастир Ватопед. У сваком случају, наредних седам година Сава је провео у Ватопеду, где је имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности, и где је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. У том манастиру му се касније, пошто се повукао са власти и провео годину дана као монах Симеон у Студеници, придружио и његов отац. После извесног времена код њих двојице јавила се идеја за оснивањем српског манастира на Светој Гори, па је почетком 1198. године Сава отишао у Цариград да би за то добио сагласност византијског цара Алексија III Анђела. Након што ју је добио, кренуло се са обновом и организовањем Хиландара. Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер, те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Након пада Цариграда у руке крсташа 1204. године и додељивањем територије која је обухватала полуострво Халкидики и Aтос, Бонифацију, маркизу од Монферата, положај светогорских манастира постао је несигуран, па су Немањићи одлучили да мошти свог, у међувремену почившег, оца пренесу у Србију и да га сахране у његовој задужбини, манастиру Студеници. Сава је сачинио службу у његову част, постављен је за игумана манастира, написао је типик и Симеоново житије, те је заједно са братом Стефаном отпочео и радове на подизању Жиче, а такође је морао да се укључи и у државне послове. У то време српска црква била је подређена Охридској архиепископији, па је Сава у договору са братом 1219. године отишао у Никеју код Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла I Сарантена да тражи аутокефалност српске цркве, што је и успео да добије и тако постане први српски архиепископ. Приликом повратка у Србију краће време се задржао на Светој Гори, а нешто дуже у Солуну, где је учествовао у стварању српске редакције византијског номоканона познатијег под називом Номоканон светог Саве, који је постао прворазредни извор права у средњовековној Србији, а такође остварио и утицај на ширем подручју поставши основни устав и бугарске и руске цркве. Када се вратио у Србију за седиште нове Српске архиепископије одређена је Жича и уз њу је основано још 10 епархија, чије су три епархије биле издвојене из састава Охридске архиепископије, а за епископе је поставио своје ученике, од којих су неки били управо стигли из Хиландара. Сава је 1229. године из Далмације отпловио за Палестину и почео своје прво ходочашће. Обишао је Јерусалим, Витлејем, Јордан као и манастир Светог Саве Освећеног (Јерусалимског). У повратку је прошао кроз Малу Азију где је посетио никејског цара, затим је отишао на Свету Гору где је боравио у Ватопеду и Хиландару, и зиму 1229-30. године највероватније провео у Солуну, где се састао са Теодором Анђелом. Након повратка са пута, био је српски архиепископ све до 1234. године, када се повукао са тог положаја и за наследника поставио свог ученика Арсенија, после чега се упутио на друго ходочашће. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио ка јужној Италији, одакле се запутио у Палестину, где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Даље се кретао по Египту где је владала династија Ејубида и састао се са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил, који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Одатле је поново отишао у Јерусалим и преко Антиохије у Малу Азију. У Цариграду је боравио у манастиру Богородице Евергетиде и ту је примио позив бугарског цара Ивана Асена II, који га је позвао у посету. Крајем 1235. или почетком наредне године стигао је у Трново, у коме је изненада и умро на данашњи дан 1236. године. Ту је био сахрањен, а годину дана касније краљ Владислав је пренео његове мошти у манастир Милешева, где су оне биле све до краја XVI века, када их је одатле однео за Београд и на Врачару спалио Синан-паша. Данас се у главном граду, на месту које је највероватније грешком узето за то где су мошти спаљене, уздиже импозантан храм посвећен овом светитељу.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1890. рођен је сликар Петар Добровић;
1892. године рођен је филолог, професор и академик Милош Ђурић;
1897. године рођен је историчар, професор Универзитета у Београду и академик Васа Чубриловић;
1923. године рођен је глумац Михајло Бата Паскаљевић;
1929. године рођен је редитељ, професор на Факултету драмских уметности у Београду, писац и филмски теоретичар, Александар Саша Петровић;
1929. године рођен је историчар уметности, ликовни критичар и професор Универзитета у Београду, Лазар Трифуновић;
1991. године умро је филолог, професор Универзитета у Београду и академик Михаило Стевановић;
2014. године преминуо је математичар и професор Милутин Достанић.