На данашњи дан, 31. октобра 1851. године умро је владика и владар Црне Горе, један од највећих српских књижевника, Петар II Петровић Његош.

Рођен је 13. новембра 1813. године у селу Његушима као Радивој Петровић, а стриц владика Петар I га је, стицајем околности, већ 1827. године прогласио наследником. Његош није имао формално образовање, већ су му основно знање пружили калуђери, стриц га је учио страним језицима, имао је приступ библиотеци, а за учитеља му је довео Симу Милутиновића Сарајлију, који је вероватно имао утицај на развијање његових песничких склоности.

Убрзо након стричеве смрти 1830. године, Његош се замонашио добивши име Петар, а наредне године произведен је у архимандрита. Исте године у Црној Гори су успостављени органи централне власти, Сенат – који је представљао највишу централну власт, и Гвардија – која је била нека врста извршног органа, а владика је окупио и известан број перјаника који су били његова лична гарда. Његош је за архијереја посвећен у Петрограду, у Казанској цркви 1833. године, уз присуство руског цара Николаја.

У оквиру сређивања политичких прилика у земљи и око ње, поред успостављања Сената, укинуо је гувернадурство, организовао судове, увео порез, у Цетињском манастиру устројио је прву основну школу са неком врстом интерната од тридесетак ђака, као и штампарију која је радила до 1852. године, а током читаве владавине ратовао је против Турака. Више пута је боравио у Русији, Италији и Бечу, где је 1847. године и штампао свој Горски вијенац. Будући да је одрастао на народним песмама и сам је стварао песме о борби против Турака, али су његова три најзначајнија дела свакако Луча микрокозма, Лажни цар Шћепан Мали и Горски вијенац, дело које представља лирско-епску медитацију о слободи и вредности живота, а за тему има истрагу потурица за време владике Данила. Оно је преведено на скоро све европске језике, а поједини стихови се сврставају у сам врх наше поезије уопште.

Његош је преминуо на данашњи дан 1851. године, са непуних тридесет осам година, а сахрањен је првобитно у Цетињском манастиру. Наиме, знајући да је болестан и да му се крај ближи, жеља му је била да га сахране на Ловћену, на Језерском врху, где је 1845. године подигао црквицу и посветио је своме стрицу. Желео је да му вечно боравиште буде на месту одакле се виде српске земље и море. Ипак, она му није испуњена, због страха који је постојао да би се Турци могли током ноћи прикрасти на Ловћен и одрубити његову главу, те су му тек 1855. године кости премештене тамо где је желео.

Током Првог светског рата Аустријанци су бомбардовали Ловћен, разрушили Капелу и  Његошеви остаци  поново су  пренети у Цетињски манастир. Капела је обновљена 1925. године и Његошеве кости још једном су се обреле на Ловћену, у присуству краља Александра Карађорђевића, чланова владе и црквених великодостојника.

Но, после Другог светског рата власти су одлучиле да се Капела уклони, а да се на њеном месту подигне маузолеј по пројекту Ивана Мешторвића, што је и учињено 1974. године.

У прилогу погледајте документарац Крста Шканате о рушењу завјетне капеле Петра II Петровића.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1854. године рођен је трговац и један од највећих добротвора Београдског универзитета Лука Ћеловић;
1972. године умрла је сликарка Бета Вукановић.

Извор: Youtube

https://www.youtube.com/watch?v=outDDWU4TcU