Умро је краљ Милутин
На данашњи дан, 29. октобра 1321. године у двору у Неродимљу на Косову, умро је српски краљ Милутин. Био је млађи син краља Уроша I и рођен је почетком пете деценје XIII века.
На престо је дошао након абдикације старијег брата Драгутина, коју је проузрокавала повреда после пада са коња. Тако је на сабору у Дежеви Драгутин пренео власт Милутину, а за себе је задржао области у западној Србији којима је убрзо придодао Мачву са Сремом, Београд и североисточну Босну, па тако извесни писци помињу његову територију као Србију, а Милутинову као Рашку.
Тридесетогодишњи Милутин је по преузимању власти наставио борбе против Византије које је у анжујском савезу почео његов брат и освајао је територије у Македонији, проширвши границе на југ до линије Охрид – Прилеп – Штип.
После неуспешних покушаја Византије да поврати изгубљене области, склопљен је мир и уговорен брак између српског краља и петогодишње ћерке визнатијског цара, Симониде.
Истовремено са проширењима на југу, Милутин је помогао Драгутину да истера осамостаљене бугарске великаше из Браничева и прошири своју територију до Ђердапа, што је изазвало реакцију видинског кнеза Шишмана, који је потпомогнут Татарима из Златне хорде продро у Србију и опустошио поједине области, спаливши и манастир Жичу. Одговор на то je био српски поход до Видина и протеривање Шишмана, што је довело до тога да Татарски кан Ногај почне припреме за напад на Србију.
Поход је ипак обустављен захваљујући дипломатији краља Милутина, објашњењем да је рат био одбрамбени без територијалних претензија у том смеру и слањем таоца, међу којима је био и његов син Стефан (каснији краљ Дечански), који је на татарском двору остао све до Ногајеве смрти.
Након какавог таквог сређивања ситуације на границама, почетком XIV века je избио сукоб међу браћом. Драгутин је сматрао да треба да му се врати краљевска титула, јер се опоравио, што је након скоро две деценије и неколико Милутинових бракова било тешко изводљиво. Њихово непријатељство трајало је читаву деценију, а обојица су се неретко налазила у тешкоћама, па је Милутин тако био приморан да прави савезе са зпадњацима и папом, уговарајући брак једне своје ћерке и договарајући чак прелазак државе у ктоличанство, само да би добио на времену и избегао евентуалне нападе и са те стране. Ни до удаје, а ни до преласка у другу веру није дошло, као ни до територијалних промена након склапања мира посредством Византије.
Ипак, трзавице међу браћом су се и даље наставиле, а након Драгутинове смрти 1316. године питање наследства, које је остало отворено, дошло је на дневни ред. Према ранијем споразуму са саобра у Дежеву, Милутина је требало да наследи један од Драгутинових синова, што очито није била Милутинова намера.
Још 1314. године када се, наводно на иницијативу властеле, Стефан дигао против оца, Милутин је дошао са војском до Скадра, заробио сина и дао да се ослепи, да не би даље могао да учествује у борби за власт, а потом га послао на чување у Цариград, где је овај, са својим женом, ћерком и сином Душаном (будућим краљем), провео наредних седам година. Драгутина је у његовим областима наследио син Владислав, кога је Милутин убрзо заробио и запосео његову територију, чиме је проширио границе своје државе до Саве и Дунава.
Крајем друге деценије XIV века, на све веће заузимање монаха са Хиландара, подржане и од стране архиепископа, краљ је дозволио повратак сина Стефана у Србију и доделио му на управу жупу Будимље на Лиму. Стефан је био у земљи баш у време Милутинове тешке болести и смрти, која је наступила на данашњи дан 1321.године, те је после нереда који су настали у држави, показавши да није слеп и придобивши многе на своју страну, постао краљ Србије јануара наредне године.
Током Милутинове владавине, краљевина се значајно проширила, а уједно је дошло и до промена на унутрашњем плану. Своје успехе он је умногоме остварио како захваљујући својој владарској вештини и бескрупулозности, тако и својој економској снази која је почивала на експлоатацији рудника и развијању рударства које је започело са доласком Саса за време владавине његовог оца Уроша I, а током његове владавине се још више развило.
Дошло је такође и до повећања трговине и прихода са те стране, па је Милутин био у могућности да створи раскошан двор и оствари многобројне ктиторске подухвате. Остало је забележено да је подигао и обновио око четрдесет цркава, како у Србији, тако и у Византији, на Светој гори, Светој земљи и Италији, а неке од најзначајнијих су Богородица Љевишка у Призрену, Краљева црква у Студеници, Грачаница, Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, као и нова црква у Хиландару.
Краљ Милутин је сахрањен у својој задужбини, манастиру Бањској, одакле су му мошти биле пренете у Трепчу, да би од средине XV века па до данас почивале у цркви у Софији, која се по томе што је убрзо након смрти канонизован, још назива и Црква Светог Краља.
Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:
1909. године рођен је фудбалер Иван Бек;
1943. године рођен је кошаркаш и тренер Душан Ивковић;
1960. године умро је вајар и академик Сретен Стојановић;
1977. године умро је глумац, редитељ и педагог Радомир Раша Плаовић;
1985. године умро је музички критичар и писац Павле Стефановић;
2002. године умро је сликар Драган Малешевић Тапи;
2004. године умро је педагог, пијаниста и композитор Зоран Јовановић;
2010. године умро је историчар архитектуре, професор и академик Војислав Кораћ;
2015. године умро је кошаркашки тренер Ранко Жеравица.