На данашњи дан, 13. марта 1975. године у Београду је умро књижевник, дипломата, академик и добитник Нобелове награде за књижевност Иво Андрић.

Рођен је 9. октобра  1892. године у Долцу код Травника, али пошто је као двогодишњак остао без оца, мајка га  је дала на чување мужевљевој сестри и њеном мужу у Вишеград, где је завршио основну школу.

У Сарајеву је завршио Велику гимназију, а студије словенске књижевности је започео у Загребу, а потом наставио у Бечу, Кракову и Грацу, где је 1924. године одбранио докторску тезу, под називом Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине.

Пo избијању Првог светског рата је као припадник Младе Босне ухапшен, па је до пролећа 1915. године био у затворима и у кућном притвору до лета 1917. године, када је због лошег здравља завршио у болници у Загребу.

Наредне године је ту објавио Ex Ponto, те након рата отишао у Београд и запослио се као чиновник у Министарству вера. У Београду је интензивно учествовао у књижевном животу, дружио се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем и другима, и започео дипломатску каријеру.

Године 1920. је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, да би до Другог светског рата као дипломата радио још и у конзулатима у Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју и Мадриду.

Од 1930. до 1933. године је био секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви, а 1939. године је постављен за министра и изванредног посланика у Берлину.

Почетком 1941. је поднео оставку на место амбасадора која није прихваћена, те је тако као званични представник Југославије присуствовао потписивању Бечког протокола 25. марта исте године. Након напада на Југославију 6. априла, наредног дана је напустио Берлин и рат провео у изолацији у Београду, не желећи да му Српска књижевна задруга објави приповетке док рат траје.

Тих година је написао романе Травничка хроника и На Дрини ћуприја, који су објављени неколико месеци по окончању рата. Године 1946. је постао председник Савеза књижевника Југославије и редован члан САНУ, а наредних деценија је добио још много признања, одликовања и награда, међу којима је свакако најзначајнија Нобелова награда за књижевност 1961. године, чији је читав новчани износ од милион долара поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.

У свом књижевном раду се кретао од песама, лирске поезије, превода и критике, преко приповедака, па до романа. Као врсни познавалац историје, нарочито историје Босне одакле је и потекао, он је својом маштом и префињеном психолошком анализом, користећи народна предања и легенде створио дела непролазне вредности не само наше, већ и светске књижевности.

Нека од његових најзначајнијих дела, поред већ споменутих, су: Проклета авлија, Пут Алије Ђерзелеза, Мост на Жепи, Разговор са Гојом, Прича о везировом слону, Шта сањам и шта ми се догађа, Знакови поред пута, Немирна година, Жеђ, Јелена, жена које нема, Деца, Кућа на осами, Немири и недовршени роман Омер-паша Латас.

Иво Андрић је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, а на основу његовог тестамента је још исте године почела да се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написаних на српском језику,  док је наредне године у саставу Музеја града Београда отворен и његов Спомен-музеј у стану на Андрићевом венцу где је живео последњих седамнаест година са супругом, и почела је са радом његова задужбина, чијим се материјалним средствима подстиче наше књижевно и културно стваралаштво, као и проучавање самог пишчевог опуса.

Од важних догађаја у вези са Србијом на овај дан издвајамо још:

1816. године рођен је књижевник и професор Ђорђе Малетић;
1871. године рођен је генерал, професор и академик Живко Павловић;
1903. године рођен је геолог и академик Коста Петковић;
1926. године рођен је сликар Милош Гвозденовић;
1965. године рођена је глумица Весна Тривалић;
2003. године умро је композитор, педагог и академик Енрико Јосиф.