АктуелностиЉудиНа данашњи дан

Умро је цар Душан

На данашњи дан, 20. децембра 1355. године изненада је умро цар Стефан Урош IV Душан. Син Стефана Дечанског рођен је око 1308. године, а у детињству је седам година провео у Цариграду, где је краљ Милутин протерао Дечанског са породицом. По ступању свога оца на престо, Душан му је, са непуних четрнаест година, постао савладар и на управу добио једну област. Године 1330, у бици код Велбужда, командовао је једним делом српске војске и значајно допринео победи против бугарског цара Михаила III Шишмана. Након овога почели су сукоби између оца и сина, који су се завршили заробљавањем и касније смрћу Дечанског, и крунисањем Душана за краља 8. септембра 1331. године. Увидевши снагу новог српског краља, бугарски краљ је Душану дао своју сестру Јелену за жену и венчање је обављено наредног пролећа, на Ускрс. На почетку своје владавине Душан је средио побуну у Зети и ситуацију у Захумљу, у оквиру чега је Дубровнику уступио приморје од Стона до Дубровника, уз одређену новчану накнаду и годишњи трибут српским владарима. Након тога се окренуо Византији и освајањима према југу, у чему му је у почетку помагао византијски војсковођа Сиргијан, који је побегао на Душанов двор јер је био оптужен да спрема заверу против цара Андроника III. Уз његову помоћ заузети су Прилеп, Охрид и Костур, те се спремао напад на Солун. Српске снаге су се већ налазиле у околини града, када је човек од поверења византијског цара Андроника III успео на превару да убије Сиргијана, и тиме знатно смањи Душанове шансе за заузимање Солуна. Поред тога, Угари су напали северне границе краљевине, те су српски и византијски владар склопили примирје којим је Душану признато право на претходно освојене градове, што је представљало знатно проширење српске територије, а посебно је значајно било то што су под српску власт дошли Охрид и Прилеп. Душан је брзо савладао Угаре и успоставио границу на Сави, иако су се ти сукоби на северу наставили током читаве његове владавине. Оно чему је он првенствено тежио биле су византијске територије. Након смрти цара Андроника III, 1341. године, на власт је дошао његов малолетни син Јован V Палеолог, те је због сукоба око регенства избио грађански рат у који је Душан остао умешан до краја живота. Наиме, војсковођа и сарадник бившег цара, Јован Кантакузин, одгурнут у страну од регентског круга око царице Ане, прогласио се за цара, савладара и заштитника Јована V, па је између њега у провинцији и Цариграда отпочео рат, а он је без јачег упоришта у Царству, већ наредне 1342. године пришао Душану. Иако су му за предају Кантакузина Византинци нудили одређене територије, Душан је то одбио, а убрзо се са њим и разишао, и наредних више од десет година сукобљавао. Ипак, оно што је обележило тај „унутрашњи“ византијски сукоб било је увођење Турака у Европу, којима се Кантакузин обратио за помоћ, и који су сто десет година касније срушили Византијско царство, освојили читав Балкан и дошли чак до Беча. Први сукоб између Срба и Турака догодио се 1344. године код Стефанијане, када су Турци лукавством потукли српске коњанике, после чега су они све чешће почели да прелазе из Мале Азије у Европу, да би коначно десет година касније на Галипољу направили базу за даља европска освајања. Душанова војска освојила је септембра 1345. године град Сер, потом и Халкидики са Светом гором, па је 16. априла наредне године у Скопљу крунисан за цара Срба и Ромеја, а са представницима светогорских манастира одлучено је да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V, чиме је на неки начин постао његов савладар. Ипак, 1347. године то се променило, пошто је Кантакузин ушао у Цариград , крунисао се за цара и наметнуо за духовног сродника младог цара, тако да је Душану од тада било немогуће да суделује у власти. Наредних година боравио је на Светој гори склањајући се од куге, посећивао је и даривао манастире, прогласио Законик 1349. године, који је пет година касније допуњен, наставио да смирује ситуацију на границама и прави договоре и планове усмерене према Цариграду. Душан је покушавао да постигне савез са Венецијом, не би ли обезбедио флоту, али безуспешно, а после новог сукоба између Кантакузина и Јована V, поново је био умешан у грађански рат. Душан је неколико хиљада српских коњаника послао као помоћ Јовану V, а уз њих је био и одређени број Бугара и Византинаца, док су се на Кантакузиновој страни борили Турци. Битка се одиграла 1352. године код Димотике, и био је то још један пораз од Турака, али овога пута много значајнији од претходног, након кога је Душан схватио оно што изгледа Византинци нису, а то је да су Турци дошли на Балкан да остану, а не да буду најамници у туђим војскама. У складу са тим, он се окренуо Западу ради организовања шире лиге против Турака и обратио се папи Иноћентију VI са предлогом да га именује за врховног заповедника хришћанске војске. Папа је, међутим, за команданта именовао угарског краља Лудовика I, који је то искористио једино за нове нападе на Србију. Док су у Византији и даље трајали унутрашњи сукоби, а Турци 1354. године заузели Галипоље и наставили са освајањем Европе, цар Душан је изненада умро на данашњи дан 1355. године. Средњовековни владар који је највише проширио границе Србије и уздигао је у ранг царста, а цркву у ранг патријаршије, сахрањен је у својој велелепној задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена, који је тешко страдао по доласку Турака и чије су делове потом искористили за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Након археолошких ископавања и проналажења Душанових костију, оне су пренете у Патријаршију у Београду, а затим 1968. године у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где се и данас налазе.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1974. године умро је вајар и академик Ристо Стијовић;
1982. године умро је композитор и академик Милан Ристић.

MK

MK

Фондација Српски Легат је основана са циљем да својим активностима очува историју, традицију и културу Србије и подсети на лепе и светле тренутке српске историје како би инспирисали садашње и будуће грађане Србије, њихово достојанство и националне вредности које су временом потиснуте и делимично заборављене.

200px-SvetolikRankovic
Претходни чланак

Рођен је писац Светолик Ранковић

uns
Наредни чланак

Основано је Српско новинарско друштво