Pustili su me njoj kad je izdisala. Beše izgubila više zuba i ta usta me ispuniše nekom strašnom, pritajenom grozom. Oko nas beše puno baba i tetaka mojih, koje su jednako govorile o bolestima i mrtvacima. Po sobi su razastrli čaršave natopljene vodom i sirćetom. Njene noge su virile ispod svilenog jorgana. Više puta se osmehnula i rekla tiho moje ime, molila me da legnem i da se odmorim od puta. Pričala mi je kako je bila mnogo sama u poslednje doba i kako su je strašno vozili i gurali na železnici poslednji put kad je putovala. Kako su je krali za vreme bolesti i kako je u poslednje vreme želela da umre. I kao da je to nešto obično govorila je, šta imam da činim posle njene smrti. Morao sam potražiti njenu sliku na kojoj je bila naslikana od osamnaest godina. O toj je slici mučeći se dugo pričala i molila me je da je držim uvek na mom stolu.

I tek što sam pred zoru legao probudio me vrisak i zapevanje žena.

Umrla je i nije dala da me bude.

Stare žene su zadizale suknje i trčale po dvorištu, plakale i skakale; jedna je pala kraj postelje i naricala. I to naricanje je prodiralo, kao i zavijanje uplašenih pasâ sa dvorišta, kroz sva vrata i sve zidove. I tek što svanu videh kako žurno trče neke žene po kući, toče vino i piju rakiju. Nepoznati neki starci prilazili su mi i tražili od mene ključeve. I dok sam sav težak i podbuo lutao po kući, osetio sam kao na zapovest iz mrtvačke sobe, da je sve bilo spremno. To me je ispunilo ludim užasom. Stajao sam kraj prozora zagledan u mutne krovove, u zid crkve velike i prazne i stresao sam se. I dok sam, držeći se za glavu, gledao kroz zavesu kako je golu dižu i kupaju svu žutu, pocrnelu i sasušenu a pritom toče i piju rakiju, počeo me je hvatati neki suludi strah.

Došao je prota. Čitao je molitve, jednako gladio brke, odlazio je u kut i tražio sud za pljuvanje.

Moje oči malaksaše sasvim. Sakrio sam se u jednu sobu, gde beše puno malenih, svilenih nekih jastučića upletenih u stare vezove i šare. I to zlatno, svileno, malo šarenilo, toliko me dirnu, da sam iznemogao pao. Došli su da me zovu, jer me je prota tražio. Govorio mi je o majci, posle je nenadno počeo da govori latinski, nasmejao se i spominjao slepačku, karlovačku akademiju, sedeo je i jednako podizao prst i ponavljao: „Quousque tandem abutere…”

A naricanje se jednako orilo iz svih soba, iz svih zidova: „O, jao… o, da ustaneš… da vidiš tvog lepog jedinca… jao”. A mene su prepadale muke. To naricanje me je teralo iz kuće. Tad iznenada načuh na stepenicama, da neko hoće mrtvo telo da probode iglom kroz srce. U meni nešto zviznu kao bič, okretoh se, jurnuh u sobu. Gledao sam samo neke babe na stolicama kako su se krstile, sedele sa svećom u ruci i ponavljale: „Iju, slatka ‒ kao trebalo bi pitati strinu.” Kad sam jurnuo na vrata, one se uplašeno podigoše.

Tad moja ruke neštedice pade sa besnim urlikom na prvu glavu na domaku; soba se ispuni ciktanjem, stolice popadoše a babe jurnuše, zapevajući strašno, na vrata. One su plakale, vikale, krstile se i trčale. Ali ceo dan, dok je mrtvo telo ležalo prostrto, mene je morio neki lud gnev i gađenje.

Pogreb je bio sutra dan.

Miloš Crnjanski

Izvor: Crnjanski 1974: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, Beograd: IP „Nolit”, str. 43‒44.