АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

УМРЛА ЈЕ И НИЈЕ ДАЛА ДА МЕ БУДЕ

Пустили су ме њој кад је издисала. Беше изгубила више зуба и та уста ме испунише неком страшном, притајеном грозом. Око нас беше пуно баба и тетака мојих, које су једнако говориле о болестима и мртвацима. По соби су разастрли чаршаве натопљене водом и сирћетом. Њене ноге су вириле испод свиленог јоргана. Више пута се осмехнула и рекла тихо моје име, молила ме да легнем и да се одморим од пута. Причала ми је како је била много сама у последње доба и како су је страшно возили и гурали на железници последњи пут кад је путовала. Како су је крали за време болести и како је у последње време желела да умре. И као да је то нешто обично говорила је, шта имам да чиним после њене смрти. Морао сам потражити њену слику на којој је била насликана од осамнаест година. О тој је слици мучећи се дуго причала и молила ме је да је држим увек на мом столу.

И тек што сам пред зору легао пробудио ме врисак и запевање жена.

Умрла је и није дала да ме буде.

Старе жене су задизале сукње и трчале по дворишту, плакале и скакале; једна је пала крај постеље и нарицала. И то нарицање је продирало, као и завијање уплашених пасâ са дворишта, кроз сва врата и све зидове. И тек што свану видех како журно трче неке жене по кући, точе вино и пију ракију. Непознати неки старци прилазили су ми и тражили од мене кључеве. И док сам сав тежак и подбуо лутао по кући, осетио сам као на заповест из мртвачке собе, да је све било спремно. То ме је испунило лудим ужасом. Стајао сам крај прозора загледан у мутне кровове, у зид цркве велике и празне и стресао сам се. И док сам, држећи се за главу, гледао кроз завесу како је голу дижу и купају сву жуту, поцрнелу и сасушену а притом точе и пију ракију, почео ме је хватати неки сулуди страх.

Дошао је прота. Читао је молитве, једнако гладио брке, одлазио је у кут и тражио суд за пљување.

Моје очи малаксаше сасвим. Сакрио сам се у једну собу, где беше пуно малених, свилених неких јастучића уплетених у старе везове и шаре. И то златно, свилено, мало шаренило, толико ме дирну, да сам изнемогао пао. Дошли су да ме зову, јер ме је прота тражио. Говорио ми је о мајци, после је ненадно почео да говори латински, насмејао се и спомињао слепачку, карловачку академију, седео је и једнако подизао прст и понављао: „Quousque tandem abutere…”

А нарицање се једнако орило из свих соба, из свих зидова: „О, јао… о, да устанеш… да видиш твог лепог јединца… јао”. А мене су препадале муке. То нарицање ме је терало из куће. Тад изненада начух на степеницама, да неко хоће мртво тело да прободе иглом кроз срце. У мени нешто звизну као бич, окретох се, јурнух у собу. Гледао сам само неке бабе на столицама како су се крстиле, седеле са свећом у руци и понављале: „Ију, слатка ‒ као требало би питати стрину.” Кад сам јурнуо на врата, оне се уплашено подигоше.

Тад моја руке нештедице паде са бесним урликом на прву главу на домаку; соба се испуни циктањем, столице попадоше а бабе јурнуше, запевајући страшно, на врата. Оне су плакале, викале, крстиле се и трчале. Али цео дан, док је мртво тело лежало прострто, мене је морио неки луд гнев и гађење.

Погреб је био сутра дан.

Милош Црњански

 

Извор: Црњански 1974: Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу, Београд: ИП „Нолит”, стр. 43‒44.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

3352953_nikola-spasic-t
Претходни чланак

Рођен је трговац и задужбинар Никола Спасић

Đumrukana_19._vek
Наредни чланак

ВЛАДИКИНА КАФАНА