Да се не заборавиЗанимљивости

УЈЕДИНИТЕЉ СРБА С ОБЕ СТРАНЕ ДУНАВА УБИЈЕН ЈЕ У РАЦИЈИ 23. ЈАНУАРА 1942.

Игњат Павлас, рођен 1887. године у Горњем Михољцу, матурант Српске велике православне гимназије у Новом Саду, у чијим аналима пише да је Србин католичке вере, савршено је говорио мађарски пошто је у Будимпешти 1912. стекао академску титулу доктора права.  У завршним фазама распада Аустроугарске монархије, у Павласовој адвокатској канцеларији у Новом Саду (Железничка 10) формиран је Српски народни одбор, чији је био потпредседник (председник Одбора био је Јаша Томић). Одбор је послао Павласа на брод команданта немачких трупа да затражи да без плена напусте град.  Том захтеву је удовољено. Павлас се затим пробио до Врховне команде Српске краљевске војске у Београду, од које је затражио да српска војска што пре стигне у Нови Сад!  Гледајући са балкона некадашње зграде Матице српске како тог 9. новембра 1918. наступа српска војска у град, на челу са мајором Војиславом Бугарским (који нема ни улицу, ни споменик у Новом Саду), Павлас је поскочио и ускликнуо: „Слободни смо!ˮ Убрзо је са Јашом Томићем поздравио српску војску у име грађана Новог Сада.

Након што је Јаша Томић 25. новембра 1918. прочитао уводну реч, Павлас је заузео место председника Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је присајединила Војводину матици.  Касније се повукао из политичког живота и посветио развоју Соколског друштва.   Соколска жупа Бачке израсла је у најјачи део соколског покрета у тадашњој Краљевини, а Нови Сад постао најснажнији монархистички центар у земљи.  То је заслуга Игњата Павласа и његове верне супруге Олге (рођене Козјак), која га је пратила до краја живота.

Свој последњи родољубиви говор Павлас је одржао марта 1941. уочи окупације, током демонстрација против ступања Југославије у Тројни пакт. Чланци ондашње Политике сведоче да су Соколи у Новом Саду одржали мартовске демонстрације против нацизма.

Мађарски окупатори су 23. јануара 1942, током општег покоља новосадских Срба и Јевреја, дошли аутомобилом по Игњата и Олгу и одвезли их на новосадски Штранд, сведоче преживели. Чекајући у реду за смрт, Игњат и Олга су слушали крике деце коју су хортијевци бацали у вис и набијали на бајонете на очиглед родитеља и живе их гурали под лед… Јауци и очај на Штранду сломили су Игњатове нерве. Не могавши да даље подноси те језиве призоре, затражио је од крвника да га изведу и убију преко реда. Олга је плакала не испуштајући његову руку.

Игњат Павлас са тазбином у Шиду. Олга Павлас, рођена Козјак (у Шиду), остала му је верна супруга до самог краја. Иако је могла да избегне покољ мађарског окупатора због свог хрватског порекла, верно је са њим отишла у смрт на Штранду, 23. јануара 1942.

Игњат Павлас са тазбином у Шиду. Олга Павлас, рођена Козјак (у Шиду), остала му је верна супруга до самог краја живота. Иако је могла избећи покољ мађарског окупатора због свог хрватског порекла, верно је са њим отишла у смрт на Штранду, 23. јануара 1942.

Ступајући према рупи у дунавском леду, Павлас се још једном обратио џелатима са овим захтевом: „Покажите ми једног Мађара кога су убили Срби, па онда убијте и мене и све људе овде.ˮ Нису имали одговора. Срби никада нису убијали ни прогонили Мађаре, чак ни по ослобођењу 1918. Пошто није добио одговор на своје питање, Павлас је узвикнуо пресуду хортијевским џелатима:

„Убијајте, али знајте да ће се родити већа и јача Југославија!”

Држећи се за руке, не чекајући да их ударе кундацима или устреле, Павласови су се бацили у ледени Дунав. Куршуми зликоваца су их сустигли у леденој реци (температура је тог дана била око 30 испод нуле). Неколико минута касније стигло је наређење Врховне команде мађарских окупационих снага да се прекине ликвидација грађана.  Да су остали у реду смрти, Павласови би преживели.

Осим што је градио новосадску Соколану, Игњат Павлас је био и доживотни председник веслачког клуба Данубијус. Године 1924. је са групом истомишљеника основао Планинарско друштво Фрушка гора (данас Железничар). Захваљујући планинарима, други по висини фрушкогорски врх назван је 2000. године Павласов чот (531 метар).

У Рацији у Новом Саду, 23. јануара 1942, на Штранду, на улицама, трговима и становима Новог Сада убијено је преко 5.000 грађана. До сада је поименце и са основним биографским подацима идентификовано 2.417 жртава, о којима се подаци чувају у архиви Александра Вељића. У Меморијалном списку Жртава о Павласовима стоје ови подаци:

  1. Павлас Игњат (55), рођен у Горњем Михољцу (од оца Ивана и мајке Јулије рођене Петровић), доктор правних наука, адвокат, доживотни председник Соколског друштва Бачке, председник Веслачког клуба Данубиус, оснивач Планинарског друштва Фрушка гора (данас Железничар); (Породица Павлас је становала у Железничкој улици број 10), убијен на Штранду.
  2. Павлас Олга (45) рођена Козјак (у Шиду од оца Милана), домаћица, убијена на Штранду.

Извори:

  1. Породична архива Јована Буковале, чукунунука Павласових
  2. Анте Брозовић (уредник), Соколски зборник, година I, Београд 1934.
  3. Александар Вељић, Истина о Новосадској рацији, Нови Сад, 2010.

 

Пише: Александар Вељић

aveljic@protonamail.com

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Dalipagic
Претходни чланак

Рођен је кошаркаш и тренер Дражен Далипагић

24058917_1689964931034963_3966625841482811959_n
Наредни чланак

БЕОГРАД: О ДИСУ И СВЕТЛОСНЕ ЛЕСТВЕ ЗЛАТЕ КОЦИЋ

Нема коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *