ТВРЂАВА КУЛИЧ
Тврђава Кулич налази се око 400 м од ушћа Мораве у Дунав, а 8,5 км североисточно од Смедерева. Подигнута је у време Римског царства, а обновљена у 15. веку, за време владавине султана Бајазита II. Кулич наводно носи име по некадашњој функцији тврђаве, чије су куле штрчале као светионик кад надођу воде Дунава и Мораве.
Сматра се да је утврђење подигнуто још у касно античко доба кад је пристајање лађа на ушће Мораве са обе стране било обезбеђено тврђавама Кулич, са леве, и Маргум (острво код Ковина), са десне стране. Утврђење код Кулича и осматрачница код села Дубравице на десној обали, утврђење Contra и осматрачница код села Гај на левој обали Дунава чинили су део римских граничних утврђења на Дунаву.
Поред Кулича је ишао друм од Београда до Цариграда, дуж десне обале Дунава, до Костолца, а после је скретао ка унутрашњости. Поуздано се зна да је тврђава обновљена у доба Јустинијана почетком 6. века. На ушћу Мораве сукобили су се и претенденти на римски престо Диоклецијан и Карин 285. године, а историчари и археолози претпостављају да је сукоб био већих размера и да су у околини тврђаве остали бројни археолошки артефакти овог сукоба.
Тврђава је имала одличну стратешку позицију. Око утврде, осим Дунава и Мораве, био је и систем канала који су од ове пограничне постаје чинили неосвојиво острво. Овакву стратешку позицију нису пропустили да искористе ни наредни владари, па се зна да је утврђење било у функцији и у доба деспота Ђурђа. У Куличу је био и Змај Огњени Вук док је покушавао да поврати овај део Србије од Турака. Ипак, они су брзо по заузимању Смедерева стигли и до Кулича, а потом и прилагодили бедеме топовима. За време Другог светског рата Немци су у тврђави направили бункере, који су још релативно добро очувани.
Тврђава је полигоналне основе са бастионима и воденим ровом около, што се дâ наслутити у преосталим рушевинама. Педесетих годна прошлог века скицирао ју је Александар Дероко, а последња археолошка истраживања рађена су средином осамдесетих година 20. века.
Иако је заштићена као непокретно културно добро, изградњом хидроелектране Ђердап тврђава је због високог водостаја неприступачна већим делом године. Зарасла је у коров и шуму, не одржава се, тако да је до ње тешко доћи, а готово се и не види. Тврђава би због своје бурне историје, која се протеже од борбе за трон Римског царства па све до Другог светског рата, могла бити пријемчива за туристе.
УЗАЛУД ЈЕ СТЕРИЈА БРАНИО КУЛИЧ
Као начелник Министарства просвете Србије, свестрани Вршчанин и потоњи позоришни класик, Јован Стерија Поповић је мислио и на очување културног наслеђа. На самом почетку владавине кнеза Александра Карађорђевића предложио је 1843. Совјету да се донесе уредба о заштити старина, којом би се забранила даља рушења и разарања старих тврђава, а апострофирао је као примере, сем Београда, нарочито – Кулич. Констатовао је како се развалине свуда не „уважавају”, већ често утамањују неразумно, реагујући тако на општу тенденцију да се уклони све што асоцира на „пусто турско” откада су се представници Отоманског царства повукли у градове, тј. тврђаве. Његов предлог је био прихваћен и млада, још увек вазална држава усвојила је први правни акт о заштити споменика културе. Кулич је, међутим, упркос нормативи, остао занемарен и заборављен.
Извор: Вуковић и др. 2017: Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер и Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад – Београд: „Прометеј” – Природно-математички факултет – Радио-телевизија Србије, стр. 125–126.