Тврђава Диана представља архетипску римску, односно рановизантијску тврђаву – каструм која се налази на стеновитој, благо узвишеној обали Дунава, познатој под називом Карташ (Црни камен), око 2 км низводно од ХЕ Ђердап I , уз трасу пута Београд–Текија–Кладово. Од Кладова је удаљена 8 км. Првобитно утврђење подигнуто је када се постављала римска граница почетком 1. века, за време владавине царева Августа и Тиберија, док је нова тврђава на истом месту саграђена крајем 1. века, за време владавине цара Трајана, током његових припрема за освајање Дакије, као једна од база за Дачке ратове и обезбеђивање пловидбе Дунавом. У то време прокопан је и Сипски, односно Трајанов канал. Темељно је реконструисана у периоду од Диоклецијана па до времена обимне обнове Римског лимеса за време византијског цара Јустинијана.

Диана је једна од бројних обалских тврђава и војнотехничких римских инсталација у овом делу Дунава. У континуитету од 600 година, од прелаза из старе у нову еру, била је стално окупиран војни положај. После изградње Трајановог канала 101. године, постала је незаобилазан чворни пункт и раскрсница главних речно-копнених путева. Војна посада Диане била је састављена од комбинованих трупа, јединица пешадије, коњице (и флоте), деташмана римских мезијских легија (V Macedonica, VII Claudia, IIII Flavia, XIII Gemina). Натписима су, до сада, потврђене и помоћне трупе, VI Thracum и V Gallorum.

Постојала је током читаве антике, током које је прошла неколико разарања и обнова. Најважнији радови на јачању утврђења су спроведени крајем 3. и почетком 4. века. Од периода Јустинијанове обнове позната је под именом Занес. Недостатак квалитетних трупа и смањени гарнизони учинили су све ове радове на тврђави бескорисним. Након инвазије Авара и Словена у 6. веку, никад се није опоравила. Диана је напуштена, иако је канал Сипов тј. Трајанов канал остао у функцији дуже време.

Тврђава која захвата површину од преко 3 хектара била је једна од највећих аугзилијарних тј. помоћних тврђава/каструма на римском лимесу. Убраја се међу најкомплексније истражене тврђаве у склопу горњомезијског римског лимеса уопште. Делови архитектонских елемената се могу видети и на самоме локалитету. Зоном заштите је обухваћена шира околина ове тврђаве. Као сегмент римског лимеса, потенцијално је на листи светског културног наслеђа УНЕСКО-а, са Трајановом таблом, мостом и тврђавом Понтес. Као добро очувано утврђење, има изврсне могућности за презентацију, лакоћу приступа и основну инфраструктуру у близини. То је такође једна од утврда које имају највећу ископану и конзервисану површину. Околност да не постоје модерне зграде изнад древних рушевина чини је перспективним археолошким парком.

Назив Диана је римског порекла и у вези је са именом римске богиње. Помиње се на епиграфским натписима и изворима, а DA(acia) R(ipensis) Diana јавља се на печатима многих римских опека које су овде пронађене и производиле се од 3. века. Под називом станица Диана – polichnion Zanes (градић Занес) помињу је рановизантијски извори, а вотивна ваза с посветом египатском богу Тоту, која је овде пронађена 1981. године, садржи и пун назив овога места: Statio Cataractarum Diana – Диана Станица Катаракти.

САЧУВАНИ НАЛАЗИ

Досадашњим системским археолошким радовима (до 2012. године) од некадашње тврђаве откривени су снажни, добро очувани заобљени камени бедеми с 19 унутрашњих кула, све четири главне капије, једна од две главне улице, главнокомандујућа штапска зграда с портиком у центру. Поред Северне главне капије сачуван је магацин за складиштење намирница поред, док су касноримске војничке бараке – касарне уз Јужну капију, а хигијенски чвор – јавно купатило са одводним каналом испод бедема на северозападном углу тврђаве. Сачуване су бројне пећи, радионички пунктови, као и две репрезентативне грађевине са полукружним конхама на ужим странама настале адаптацијама старијих структура током касноримског периода (4/5. век), од којих једна има очуван систем за централно загревање, а друга има одлично очуване капацитете за текућу воду / базене са очуваним оловним и глиненим цевима. Изван уже зоне (северно од Северне капије) откривена је солидно грађена и добро очувана подземна крипта, са 4 наспрамне нише, која упућује на хришћански храм, у последњој фази изградње тврђаве.

Природни, као и стратешки повољан положај био је одлучујући да се овде, око тврђаве, развије и пристаниште, насеље урбаног типа, кога рановизантијски извори помињу као градић Занес / polichonion Занес. Његови велики делови су уништени наглом индустријализацијом, али истраживањима су, до сада, лоцирани главни путеви и некрополе, а према месту неких налаза, могуће је сагледати и његову величину. Простирао се од северне тачке Трајановог канала узводно од хидроелектране до Кладушнице (Кладова), са гравитирајућим, планинским залеђем и острвима.

Тврђава, као и низ локација низводно, обухваћена је систематским археолошким истраживањима и ископавањима, програмом дугорочним мера интегралне заштите наслеђа, у оквиру великог пројекта Ђердап – пројекат Диана. Радови су започети 1978/79. године, а континуирано се спроводе, са мањим прекидима и различитим интензитетом, до данас, под руководством Јелене Ранков Кондић, музејске саветнице Народног музеја у Београду. До 2012. је истражена тек трећина укупне површине тврђаве, са мањим делом најближе околине, територије насеља, са некрополама.

Вишедеценијска истраживања Диане дала су изузетно бројан и вредан археолошки материјал. Пронађени су предмети изузетне уметничке израде и лепоте, од којих су неки светски музејски раритети. Ова богата археолошка збирка чува се и излаже у Археолошком музеју Ђердапа у Кладову, док се део колекције чува у Неготинском музеју. Јелена Ранков Кондић сматра тврђаву Диану кључном на овој деоници римске границе за презентацију и тумачење Трајановог грађевинског програма.

Овај сектор лимеса на катаракти Дунав, низводно и узводно од Диане са Трајановим каналом, имао је још неколико утврђених римских војних положаја и инсталација евидентираних на ушћу Ђевринског потока, Кашајне и Косовице, острву Адакале и Банском, затим низводно, код Кладова – Бродоградилиште и код Скеле кладовске (на левој, румунској обали), идентификованих на десној, српској обали, на основу литерарних извора, као Ducis Pratum, Caput Bovis, Transdiana итд.

Извор: Вуковић и др. 2017: Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер и Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад – Београд: „Прометеј” – Природно-математички факултет – Радио-телевизија Србије, 161–162, 163.