АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ПОТРАГЕ ЗА ПАНЧИЋЕВОМ ОМОРИКОМ

Јосиф Панчић, ботаничар светског гласа и једно од највећих имена наше науке и културе, најбоље је описао флору Србије. Открио је 1875. године нову врсту четинара која је по њему названа Панчићевом омориком. По њему је име добио и највиши врх Копаоника, на ком се налази и маузолеј са Панчићевим посмртним остацима.

Рођен је 5. априла 1814. у селу Угрини испод Велебита у Хрватској, тада Хабзбуршкој монархији. Породица му је била сиромашна, па се о његовом школовању бринуо стриц из Госпића, где је Јосиф завршио основну школу, а гимназију је похађао у Ријеци. Медицину је завршио у Будимпешти и одбранио дисертацију, коју је посветио стрицу Гргуру.

Покушао је тамо да се бави лекарским позивом, али од тога није могао да живи јер није имао довољно пацијената. Потом је провео две године у Рукбергу у Банату, где се бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника. За то време је упознао флору Баната, Делиблатске пешчаре и Карпата. После је отишао у Лику код свог добротвора, стрица Гргура, и тамо се пео на Велебит и сакупљао приморске биљке. Одатле се упутио у Беч са жељом да успе у ботаници. Ту се упознаје са Вуком Караџићем, по чијем наговору 1846. долази у Србију, где остаје до краја живота. Радио је прво као лекар у Јагодини, затим у Крагујевцу. Где год да се обрео, Панчић је проучавао флору карактеристичну за то подручје. Осим биљака, интересовао се и за минерале, рибе, инсекте…

Врхунац његове научне каријере представља откриће врсте до тада непознате науци. Године 1855. Панчић је сазнао да у западној Србији постоји посебна врста четинара – оморика. Исте године, током научног конгреса у Бечу, пажљиво је проучио специјалистичку литературу и утврдио да нема ни трага дрвету сличном оморици. То га је подстакло да свим силама настави потрагу за том незнанком. Осим оморике, као магнет га је привлачила и једна биљна енигма са Ртња. За разлику од оморике, ова биљка није имала народно име, а научно је тек требало да се утврди. Испоставило се да је реч о неописаној врсти из рода ramonda, којој је дао име Ramonda ramondia serbica. Њу је Панчић прво пронашао, а затим трагао за њеним именом, док је за оморику најпре чуо, па је тек касније открио биљку која се крила иза тог назива.

Неуморни Панчић је 1863. уз помоћ власти Ужичког округа организовао потрагу за омориком. Локално становништво је ангажовано у прикупљању и слању гранчица и шишарки свих могућих четинара из западне Србије у Београд. Подухват је успео и те јесени Панчић је пред собом имао две гране тражене оморике. Међутим, етикета са те две гране је изгубљена и Панчић се, иако сада уверен да је на добром трагу, поново нашао на почетку.

Прошло је више од деценије, током које је унапређен у ректора Велике школе, наследнице Лицеја, и током које је издао Флору околине Београда и Јестаственицу, универзитетски уџбеник у три тома, пре него што је 1875. на планини Тари у засеоку Ђурићи пронашао оно што је 30 година тражио – Панчићеву оморику (picea omorika). Испоставило се да она живи на релативно уском простору око средњег и горњег тока Дрине, где се среће у малом броју, на свега неколико локалитета.

Иако је у представљању свог открића начинио грешку прикључивши је роду pinus и тако изгубио право да јој додели научно име, биљка коју је открио остала је позната по имену свог проналазача.

Јакша Јововић

Извор: часопис Историја, бр. 27, Ecoprint. d. o. o., Београд, 2012, стр. 5.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

alisa
Претходни чланак

Рођена је шахисткиња Алиса Марић

biblioteka
Наредни чланак

Основана је Библиотека града Београда