AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

TRGOVAČKO UMEĆE MIŠE ANASTASIJEVIĆA

Varoš Poreč (danas Donji Milanovac) početkom 19. veka nalazila se na istoimenom dunavskom ostrvcu Đerdapu. Upravo tu, na granici Austrije i Turske, 24. februara 1803. godine rodio se Miša. Rano je ostao bez roditelja. Otac Anastas, po kome je kasnije izveo i svoje prezime – Anastasijević – ostavio mu je nešto zemlje i mali dućan mešovite robe. Zahvaljujući maćehi Maši, dobro je živeo. Iako je školovanje u to vreme bilo retko i uglavnom rezervisano za decu iz bogatijih porodica, Miša je upisao osnovnu školu u Poreču i bio najbolji đak. Učenje se isplatilo, i sa svega 11 godina, kao jedan od obrazovanijih stanovnika Poreča, dobio je prvi ozbiljan posao – učitelja u školi, gde je podučavao 16 đaka, od kojih su mnogi bili stariji od njega. Ovo mu je donelo veliki ugled, a samim tim i druge pozicije. Radio je kao pisar, a zatim đumrugdžija (carinik) na skeli. Ovi poslovi omogućili su mu kontakt s najbogatijim i najuticajnijim ljudima tog vremena.

Nove prilike omogućile su Miši da krene s trgovinom stoke, u to vreme veoma unosnim i otmenim poslom. Želeći da se sva trgovina stokom odvija isključivo na njenoj teritoriji po njenim uslovima, Austrija je svojim trgovcima zabranila da prelaze u Srbiju. Kada je knez Miloš Obrenović saznao za ovo, uzvratio je istom merom. Miša je ovu situaciju veoma dobro iskoristio. Odlazio je u unutrašnjost Srbije i tamo kupovao stoku, a zatim je na skelama prodavao austrijskim trgovcima po znatno višoj ceni. U isto vreme namirisao je još jednu mogućnost za uspešan biznis. Saznao je da su u Austriji veoma traženi rogovi, od volujskih su pravljeni češljevi, a od jelenskih dugmad. Smatrano je, takođe, da je prah od parožaka jelena dobar afrodizijak, zato je Miša počeo da prikuplja i izvozi rogove u Austriju. Od zarađenog novca je kupio tri broda i sagradio dvospratnu kuću. Iznad vrata je zakucao par jelenskih rogova kao simbol svog uspeha. Sa zaradom od 40.000 groša postao je jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Približavanje Milošu Obrenoviću

Godine 1825. Miša se oženio Hristinom Urošević, čiji je brat Sima bio jedan od pisara-sekretara kneza Miloša. Miša je bio veoma ambiciozan trgovac i na brak je gledao kao na trgovinu. Odgovarala mu je činjenica da je uz pomoć Hristinine porodice mogao da stupi u vezu sa najmoćnijim čovekom u Srbiji. Naime, knez Miloš je u to vreme bio prvi i najveći trgovac u Srbiji i sva trgovina je išla preko njega. Pored toga što je preko Sime dobio mogućnost da se probije u trgovini, Miša je od njega dobio i znatnu finansijsku pomoć.

Zahvaljujući svom ugledu i kontaktima uskoro je počeo direktno da posluje i sa srpskim dvorom. To je bilo vreme velikih suša i nestašice hrane u donjem toku Dunava. Pošto je Miša bio upoznat s tamošnjim prilikama i govorio je vlaški, knez mu je prepustio trgovinu žitom, kojeg je tada u Srbiji bilo viška. U Vidinu je, u ime kneza Miloša, siromašnima besplatno dao žito. To je bio prvi u nizu Mišinih marketinških poteza, i to je dovelo do toga da se njegovo ime pročulo, tako da je veoma brzo prodao žito i dosta zaradio. Zahvaljujući svom izvanrednom umeću u trgovini, cenjkanju i njuhu za dobar posao, Miša se u Srbiju vratio s pozamašnim profitom.

Mišino ime je sada bilo dobro znano, i 1833. godine knez Miloš ga je postavio za dunavskog kapetana. Ovo zvanje mu je omogućilo nadzorno-arbitražnu ulogu – imao je jurisdikciju u trgovačkim i trgovačko-prevozničkim sporovima. Iako ne postoji zapis o sporovima u kojima je imao ulogu sudije, sigurno da mu je ovo zvanje veoma odgovaralo kako bi razvio svoju trgovačku kompaniju.

Sve dok je knez bio na vlasti, Miša se trudio da se drži po strani ne želeći da mu se zameri. Kada je knez abdicirao 1839. godine i napustio Srbiju, Miša se preselio u Beograd. Odmah je krenuo u akciju i preuzeo monopol na izvoz soli iz Vlaške i Moldavije, a kasnije uzeo u zakup i monopol na uvoz soli iz Austrougarske. Zahvaljujući svojim vezama, so je slobodno prodavao po Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Mađarskoj. Bio je jedini zakupac soli na Dunavu i Savi, od Siska do Suline na Crnom moru. Pored soli, i mnoge druge namirnice koje su stizale u zemlju išle su isključivo preko njega.

Kontrolisao promet Dunavom

Za Mišu Anastasijevića se može reći da je osnovao „prvu srpsku multinacionalnu kompaniju”, koja je obuhvatala 10 hiljada ljudi, 23 stovarišta (kamarašije) u raznim mestima na Dunavu i Savi, koje su funkcionisale tačno kao sat, i najmanje 74 broda za prevoz soli (tzv. solarice). Sa svojih 60 brodskih agencija kontrolisao je sav promet Dunavom – od Beograda do ušća. Pored trgovačkih poslova, njegove agencije obavljale su i bankarske poslove. Posedovao je devet spahiluka u Vlaškoj. Glavna kancelarija bila je u Bukureštu, a uprava u Beogradu, dok je imao i svoje kontrolore i u Beču i Pešti. U jednom razdoblju posedovao je imovinu skoro osam puta veću od tadašnjeg državnog budžeta Srbije.

Imao je pet ćerki i preko njih je nastojao da ojača svoj položaj tako što ih je sve udao za značajne ličnosti. Jelena je bila udata za Vasu Garašanina, sinovca Ilije Garašanina; Persida za Jovana Marinovića, predsednika Srpskog senata i prvog ministra i poslanika u Parizu; Ružica za Arsenija Crnojevića, potomka porodice Crnojević, veleposednika u Mađarskoj; Anka za Radovana Raju Damjanovića, koji je bio jedan od glavnih pokretača zavere 1857. protiv Aleksandra Karađorđevića; Sara za Đorđa Karađorđevića, ruskog oficira i Karađorđevog unuka.

Često se mešao u politička dešavanja u Srbiji. Tako je 1858. godine bio izabran za predsednika Svetoandrejske skupštine, koja je zatražila abdikaciju kneza Aleksandra Karađorđevića i vratila na vlast Miloša Obrenovića. Ovakva situacija nije odgovarala Miši, koji je imao druge planove, po kojima bi njegova ćerka Sara postala kneginja, pa je optužio sekretara da su izašli iz okvira svojih dužnosti i na taj način je želeo da negira odluke Skupštine. Međutim, jedan od njih uperio je pištolj u Mišu rečima: „Mišo, ti si danas zabio krvav nož u Skupštinu, no ne misli da ćeš odavde živ izaći, tvoja će glava prva pasti!” Miša se posle ovoga povukao i otišao iz Srbije.

 Poklon „svome otečestvu”

Trgovina solju je oslabila tokom 1865. i 1866. godine; Miša je tad svu rasprodao i živeo od spahiluka. Umro je 27. januara 1885. godine u svojoj kući u Bukureštu. Sahranjen je u Kležanima (Kležnju) u svojoj zadužbinarskoj Crkvi Svetog arhangela Mihaila. U trenutku smrti imovina mu je procenjena na 20 miliona franaka u zlatu.

Bio je veliki dobrotvor. Posebno je pomogao prosvetu jer je smatrao da se kroz njen razvoj narod uzdiže i opstaje. Knez Mihailo je jednom istakao: „Da nije bilo majora Miše koji se svuda javljao kao Srbin bogataš, svakad prostrane ruke, danas bi malo ko i znao za Srbiju i srpski narod.”

Podsetnik na život ovog izuzetno zanimljivog čoveka je veliko zdanje u Beogradu, koje nosi njegovo ime, a čiju izgradnju je započeo 1857. godine. Namenio ga je ćerki Sari i njenom mužu Đorđu Karađorđeviću kao palatu-rezidenciju, želeći da mu pomogne da dođe na presto.

Kapetan Mišino zdanje

Kapetan Mišino zdanje

U zaveštajnom pismu ministru prosvete od 12. februara 1863. napisao je da ovo zdanje poklanja „svome otečestvu” za prosvetne potrebe. Tu su bile smeštene Velika škola, gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka, muzej, a danas je to zgrada Rektorata Univerziteta u Beogradu. Kao jedan od najznačajnijih arhitektonskih spomenika u Srbiji 19. veka, Kapetan Mišino zdanje stavljeno je pod zaštitu kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

 

Tatjana Vlaović

 

Izvor: časopis Istorija, Ecoprint d.o.o., Beograd, novembar 46/2013, str. 36–38.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

250px-Aleksandar_Gavrić
Prethodni članak

Rođen je glumac Aleksandar Gavrić

zvezda
Naredni članak

Crvena zvezda je postala prvak Evrope u fudbalu