АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ТРГОВАЧКО УМЕЋЕ МИШЕ АНАСТАСИЈЕВИЋА

Варош Пореч (данас Доњи Милановац) почетком 19. века налазила се на истоименом дунавском острвцу Ђердапу. Управо ту, на граници Аустрије и Турске, 24. фебруара 1803. године родио се Миша. Рано је остао без родитеља. Отац Анастас, по коме је касније извео и своје презиме – Анастасијевић – оставио му је нешто земље и мали дућан мешовите робе. Захваљујући маћехи Маши, добро је живео. Иако је школовање у то време било ретко и углавном резервисано за децу из богатијих породица, Миша је уписао основну школу у Поречу и био најбољи ђак. Учење се исплатило, и са свега 11 година, као један од образованијих становника Пореча, добио је први озбиљан посао – учитеља у школи, где је подучавао 16 ђака, од којих су многи били старији од њега. Ово му је донело велики углед, а самим тим и друге позиције. Радио је као писар, а затим ђумругџија (цариник) на скели. Ови послови омогућили су му контакт с најбогатијим и најутицајнијим људима тог времена.

Нове прилике омогућиле су Миши да крене с трговином стоке, у то време веома уносним и отменим послом. Желећи да се сва трговина стоком одвија искључиво на њеној територији по њеним условима, Аустрија је својим трговцима забранила да прелазе у Србију. Када је кнез Милош Обреновић сазнао за ово, узвратио је истом мером. Миша је ову ситуацију веома добро искористио. Одлазио је у унутрашњост Србије и тамо куповао стоку, а затим је на скелама продавао аустријским трговцима по знатно вишој цени. У исто време намирисао је још једну могућност за успешан бизнис. Сазнао је да су у Аустрији веома тражени рогови, од волујских су прављени чешљеви, а од јеленских дугмад. Сматрано је, такође, да је прах од парожака јелена добар афродизијак, зато је Миша почео да прикупља и извози рогове у Аустрију. Од зарађеног новца је купио три брода и саградио двоспратну кућу. Изнад врата је закуцао пар јеленских рогова као симбол свог успеха. Са зарадом од 40.000 гроша постао је један од најбогатијих људи у Србији.

Приближавање Милошу Обреновићу

Године 1825. Миша се оженио Христином Урошевић, чији је брат Сима био један од писара-секретара кнеза Милоша. Миша је био веома амбициозан трговац и на брак је гледао као на трговину. Одговарала му је чињеница да је уз помоћ Христинине породице могао да ступи у везу са најмоћнијим човеком у Србији. Наиме, кнез Милош је у то време био први и највећи трговац у Србији и сва трговина је ишла преко њега. Поред тога што је преко Симе добио могућност да се пробије у трговини, Миша је од њега добио и знатну финансијску помоћ.

Захваљујући свом угледу и контактима ускоро је почео директно да послује и са српским двором. То је било време великих суша и несташице хране у доњем току Дунава. Пошто је Миша био упознат с тамошњим приликама и говорио је влашки, кнез му је препустио трговину житом, којег је тада у Србији било вишка. У Видину је, у име кнеза Милоша, сиромашнима бесплатно дао жито. То је био први у низу Мишиних маркетиншких потеза, и то је довело до тога да се његово име прочуло, тако да је веома брзо продао жито и доста зарадио. Захваљујући свом изванредном умећу у трговини, цењкању и њуху за добар посао, Миша се у Србију вратио с позамашним профитом.

Мишино име је сада било добро знано, и 1833. године кнез Милош га је поставио за дунавског капетана. Ово звање му је омогућило надзорно-арбитражну улогу – имао је јурисдикцију у трговачким и трговачко-превозничким споровима. Иако не постоји запис о споровима у којима је имао улогу судије, сигурно да му је ово звање веома одговарало како би развио своју трговачку компанију.

Све док је кнез био на власти, Миша се трудио да се држи по страни не желећи да му се замери. Када је кнез абдицирао 1839. године и напустио Србију, Миша се преселио у Београд. Одмах је кренуо у акцију и преузео монопол на извоз соли из Влашке и Молдавије, а касније узео у закуп и монопол на увоз соли из Аустроугарске. Захваљујући својим везама, со је слободно продавао по Србији, Бугарској, Босни и Мађарској. Био је једини закупац соли на Дунаву и Сави, од Сиска до Сулине на Црном мору. Поред соли, и многе друге намирнице које су стизале у земљу ишле су искључиво преко њега.

Контролисао промет Дунавом

За Мишу Анастасијевића се може рећи да је основао „прву српску мултинационалну компанију”, која је обухватала 10 хиљада људи, 23 стоваришта (камарашије) у разним местима на Дунаву и Сави, које су функционисале тачно као сат, и најмање 74 брода за превоз соли (тзв. соларице). Са својих 60 бродских агенција контролисао је сав промет Дунавом – од Београда до ушћа. Поред трговачких послова, његове агенције обављале су и банкарске послове. Поседовао је девет спахилука у Влашкој. Главна канцеларија била је у Букурешту, а управа у Београду, док је имао и своје контролоре и у Бечу и Пешти. У једном раздобљу поседовао је имовину скоро осам пута већу од тадашњег државног буџета Србије.

Имао је пет ћерки и преко њих је настојао да ојача свој положај тако што их је све удао за значајне личности. Јелена је била удата за Васу Гарашанина, синовца Илије Гарашанина; Персида за Јована Мариновића, председника Српског сената и првог министра и посланика у Паризу; Ружица за Арсенија Црнојевића, потомка породице Црнојевић, велепоседника у Мађарској; Анка за Радована Рају Дамјановића, који је био један од главних покретача завере 1857. против Александра Карађорђевића; Сара за Ђорђа Карађорђевића, руског официра и Карађорђевог унука.

Често се мешао у политичка дешавања у Србији. Тако је 1858. године био изабран за председника Светоандрејске скупштине, која је затражила абдикацију кнеза Александра Карађорђевића и вратила на власт Милоша Обреновића. Оваква ситуација није одговарала Миши, који је имао друге планове, по којима би његова ћерка Сара постала кнегиња, па је оптужио секретара да су изашли из оквира својих дужности и на тај начин је желео да негира одлуке Скупштине. Међутим, један од њих уперио је пиштољ у Мишу речима: „Мишо, ти си данас забио крвав нож у Скупштину, но не мисли да ћеш одавде жив изаћи, твоја ће глава прва пасти!” Миша се после овога повукао и отишао из Србије.

 Поклон „своме отечеству”

Трговина сољу је ослабила током 1865. и 1866. године; Миша је тад сву распродао и живео од спахилука. Умро је 27. јануара 1885. године у својој кући у Букурешту. Сахрањен је у Клежанима (Клежњу) у својој задужбинарској Цркви Светог архангела Михаила. У тренутку смрти имовина му је процењена на 20 милиона франака у злату.

Био је велики добротвор. Посебно је помогао просвету јер је сматрао да се кроз њен развој народ уздиже и опстаје. Кнез Михаило је једном истакао: „Да није било мајора Мише који се свуда јављао као Србин богаташ, свакад простране руке, данас би мало ко и знао за Србију и српски народ.”

Подсетник на живот овог изузетно занимљивог човека је велико здање у Београду, које носи његово име, а чију изградњу је започео 1857. године. Наменио га је ћерки Сари и њеном мужу Ђорђу Карађорђевићу као палату-резиденцију, желећи да му помогне да дође на престо.

Капетан Мишино здање

Капетан Мишино здање

У завештајном писму министру просвете од 12. фебруара 1863. написао је да ово здање поклања „своме отечеству” за просветне потребе. Ту су биле смештене Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека, музеј, а данас је то зграда Ректората Универзитета у Београду. Као један од најзначајнијих архитектонских споменика у Србији 19. века, Капетан Мишино здање стављено је под заштиту као споменик културе од изузетног значаја.

 

Татјана Влаовић

 

Извор: часопис Историја, Ecoprint d.o.o., Београд, новембар 46/2013, стр. 36–38.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

250px-Aleksandar_Gavrić
Претходни чланак

Рођен је глумац Александар Гаврић

zvezda
Наредни чланак

Црвена звезда је постала првак Европе у фудбалу