AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Tereza Albertina Lujza fon Jakob (Talfi): LJUBAV I HEROJSTVO (1836)

[…] Ljubav i herojstvo, glavni predmeti sve poezije, najpopularniji su i među Slovenima. No jedna od osobenosti njihove poezije jeste da se ova dva predmeta drže većma odvojeno nego što je to kod drugih naroda.

[…] No topla i nežna srca slovenskih žena ipak nalaze načina da zadovolje tu prirodnu potrebu ženskih grudi, da izliju na izvesne objekte sve blaženstvo ljubavi. Porodične veze ni u jednom drugom narodu ne smatraju se tako svetim, spone srodstva nigde se tako ne neguju kao među Slovenima. Materinska ljubav je predmet mnogih pesama, i upoređenja je ističu u najblistavijoj svetlosti. […] U jednoj srpskoj baladi neki mladić ozledi ruku. Vila, zlobna Zagorkinja, ponudi se da mu ruku isceli. Ali ona ište visoku cenu: od njegove majke – njenu desnu ruku, od njegove sestre – njenu kosu, a od njegove žene – jednu bisernu ogrlicu. Majka rado daje svoju desnu ruku, i sestra svoju kosu, ali žena odbija da dâ ogrlicu. Ljubav majke često je opisana u slici lastavica, koje se čvrsto drže svoga toplog gnezda, ili nežnih golubica, lišenih svojih mladunaca. Majke se poštuju sa istinskom detinjskom ljubavlju; čak i varvarski junak Marko nikad ne propusti da ukaže sinovsko poštovanje svojoj staroj majci.

Još značajniji je, međutim, u slovenskoj narodnoj poeziji osobit odnos sestre prema bratu. Ova opaska važi naročito za Srbiju. Sestre prianjaju uza svoju braću sa osobitom toplinom osećanja. Oni su njihovi prirodni branioci. One se zaklinju životom svoje braće. Nemati brata je nesreća, bezmalo sramota. U svoj slovenskoj poeziji žena u žalosti prikazuje se stalnom slikom kukavice, a kukavica je, po srpskoj legendi, sestra koja je izgubila brata. Mnoge male pesme ilustruju veliki značaj koji srpska devojka pridaje postojanju brata. One koje ga nemaju pomišljaju čak veštačkim načinom da pribave jednoga. Ovo prikazuje jedna lepa pesmica, gde dve sestre, nemajući brata, prave ga od bele i crvene svile: „struk mu među drvo šimširovo”; i, kad mu kao oči metnu „dva draga kamena”, dve pijavice kao obrve, i dva reda bisera kao zube, one ga zalažu „medom i šećerom” – i mole ga: „To nam jedi, pa nam probesedi.” U jednoj drugoj baladi, ozbiljnije vrste, „Mlada Đurđevica” gubi odjednom u nekoj bitki muža, devera (paranymphos; u Srbiji ženin doživotni zakoniti prijatelj) i svoga brata. Stupnjevanja pesnikinje u opisu tugovanja udove veoma su karakteristična i ne daju visoku predstavu o bračnim privrženostima u Srbiji:

 

Za Đorđem je kosu odrezala,

Za đeverom lice izgrdila,

A za bratom oči izvadila;

Kosu reže, kosa opet raste,

Lice grdi, a lice izrasta,

Ali oči ne mogu izrasti,

Niti srce za bratom rođenim.

 

Za narode, kao i za pojedince, poezija je većim delom najvećma praznično zadovoljstvo koje ima malo veze sa stvarnošću svakodnevnog poslovanja. […] Pesma prati sve vrste poslova i često je u vezi sa njima. Srbin živi svoju poeziju.

[…] Mnogo je rečeno, i moglo bi se još mnogo reći u pohvalu ovih skladnih izliva nežnog, svežeg i prirodnog osećanja. Ali kako smo se već opširno pozabavili njihovim opštim karakterom, ovde se moramo zadovoljiti samo time što ćemo dodati ono čime se srpske narodne pesme razlikuju od drugih slovenskih pesama.

A tu razliku nalazimo najvećma u veselosti, koja čini osnovni element srpske poezije – vedrini jasnoj i prozračnoj kao što je svêtlo plavetnilo južnjačkog neba. Na ovo prekrasno nebo sámo nagoveštavanje nedaća bračnog života nanosi katkada teške oblake. Strah od prikovanosti za starca, ili od jarosne svekrve, ili od svadljivih zaova, ili sve većih domaćih briga, jer u pravom patrijarhalnom stilu oženjeni sinovi ostaju u roditeljskom domu, i svi zajedno čine jednu porodicu. Sve te okolnosti remete katkad neiscrpnu vedrinu srpskih žena i izazivaju blaga jadikovanja, ili, možda još češće, strašna proklinjanja iz njihovih krotkih srdaca. Odista, pesme koje nisu stvorene za naročite prilike imaju isto tako snažan i izrazit pečat domaćeg života i pune su nagoveštaja o porodičnim odnosima. Ljubav je tu isto tako velika i preovladavana tema. Sudeći po ovim pesmama, srpske devojke i momci održavaju često i nežno drugarstvo između sebe. Momak dobro pamti čas u koji devojke idu po vodu i česta praznovanja, gde igranka ne sme da izostane, pružaju najbolju priliku za uzajamna opštenja. Dalje na jug i međ planinama običaji su stroži i ljubavne pesme manje su česte.

Čitalac je napred već video jedan divan primerak srpske narodne pesme. Dodajmo još nekoliko kratkih pesama, kako nam slučajno dođu pod ruku.

 

Ajde, dušo, da se milujemo

Ajde, dušo, da se milujemo,

Gdi reknemo, da se sastanemo:

Il’ u tvojoj il’ u mojoj bašči;

Stvor’ se, dušo, u gradini ružom,

Ja ću s’ stvorit u bela leptira,

Pa ću pasti na rumenu ružu;

Reći ćedu izokola ljudi,

Da ja grizem u gradini ružu,

A ja ljubim potajno devojku.

 

Opet smrt drage i dragoga

Dva se draga vrlo milovala,

Na jednoj se vodi umivala,

O jedan se peškir otirala.

Jedno ljeto niko ih ne znade,

Drugo ljeto svako ih saznade;

Saznade ih i otac i majka,

Majka ne dâ da se dragi ljube,

Već rastavi i milo i drago.

Dragi dragoj po zv’jezdi poruči:

„Umri, draga, dockan u subotu,

Ja ću junak rano u neđelju.”

Draga umre dockan u subotu,

Dragi umre rano u neđelju.

Ukopaše jedno do drugoga,

Kroz zemlju im ruke sastaviše,

A u ruke zelene jabuke.

Malo vreme za tim postojalo,

Više dragog zelen bor izraste,

A viš’ drage rumena ružica;

Pa se vije ruža oko bora,

Kao svila oko kite smilja.

 

Đevojka moli Đurđev dan

Đevojka je Đurđev dan molila:

„Đurđev danče, kad mi opet dođeš,

Kod matere mene da ne nađeš:

Jal udata, jali ukopata;

Pre udata, nego ukopata!”

 

Predmete još većeg divljenja pružaju nam Srbi u svojim junačkim pesmama. Odista, šta je epska narodna poezija, kako se ona stvara i razmnožava, kakva izumevanja ona prirodno ispoljava – moći kojima nikakva umetnost ne može da vlada – možemo da naučimo iz ovog mnoštva prostih legendi i složenih priča. U tom pogledu Srbi stoje potpuno izdvojeni; nema savremene nacije koja se može uporediti sa njima u epskoj proizvodnosti i čini se da nova svetlost pada na velike sastave antičkih naroda. Tako, bez preterivanja, možemo reći da je objavljivanje ovih pesama jedan od najznačajnijih književnih događaja modernog vremena.

Preveo sa engleskog: Borivoje Nedić

 

Izvor: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], „Itaka”, Beograd, 2000, str. 41–42.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

mijac
Prethodni članak

Rođen je reditelj Dejan Mijač

1198574_Ciric_Aleksandar_04-SQbw
Naredni članak

Umro je novinar Aleksandar Ćirić