АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Тереза Албертина Лујза фон Јакоб (Талфи): ЉУБАВ И ХЕРОЈСТВО (1836)

[…] Љубав и херојство, главни предмети све поезије, најпопуларнији су и међу Словенима. Но једна од особености њихове поезије јесте да се ова два предмета држе већма одвојено него што је то код других народа.

[…] Но топла и нежна срца словенских жена ипак налазе начина да задовоље ту природну потребу женских груди, да излију на извесне објекте све блаженство љубави. Породичне везе ни у једном другом народу не сматрају се тако светим, споне сродства нигде се тако не негују као међу Словенима. Материнска љубав је предмет многих песама, и упоређења је истичу у најблиставијој светлости. […] У једној српској балади неки младић озледи руку. Вила, злобна Загоркиња, понуди се да му руку исцели. Али она иште високу цену: од његове мајке – њену десну руку, од његове сестре – њену косу, а од његове жене – једну бисерну огрлицу. Мајка радо даје своју десну руку, и сестра своју косу, али жена одбија да дâ огрлицу. Љубав мајке често је описана у слици ластавица, које се чврсто држе свога топлог гнезда, или нежних голубица, лишених својих младунаца. Мајке се поштују са истинском детињском љубављу; чак и варварски јунак Марко никад не пропусти да укаже синовско поштовање својој старој мајци.

Још значајнији је, међутим, у словенској народној поезији особит однос сестре према брату. Ова опаска важи нарочито за Србију. Сестре приањају уза своју браћу са особитом топлином осећања. Они су њихови природни браниоци. Оне се заклињу животом своје браће. Немати брата је несрећа, безмало срамота. У свој словенској поезији жена у жалости приказује се сталном сликом кукавице, а кукавица је, по српској легенди, сестра која је изгубила брата. Многе мале песме илуструју велики значај који српска девојка придаје постојању брата. Оне које га немају помишљају чак вештачким начином да прибаве једнога. Ово приказује једна лепа песмица, где две сестре, немајући брата, праве га од беле и црвене свиле: „струк му међу дрво шимширово”; и, кад му као очи метну „два драга камена”, две пијавице као обрве, и два реда бисера као зубе, оне га залажу „медом и шећером” – и моле га: „То нам једи, па нам пробеседи.” У једној другој балади, озбиљније врсте, „Млада Ђурђевица” губи одједном у некој битки мужа, девера (paranymphos; у Србији женин доживотни законити пријатељ) и свога брата. Ступњевања песникиње у опису туговања удове веома су карактеристична и не дају високу представу о брачним приврженостима у Србији:

 

За Ђорђем је косу одрезала,

За ђевером лице изгрдила,

А за братом очи извадила;

Косу реже, коса опет расте,

Лице грди, а лице израста,

Али очи не могу израсти,

Нити срце за братом рођеним.

 

За народе, као и за појединце, поезија је већим делом највећма празнично задовољство које има мало везе са стварношћу свакодневног пословања. […] Песма прати све врсте послова и често је у вези са њима. Србин живи своју поезију.

[…] Много је речено, и могло би се још много рећи у похвалу ових складних излива нежног, свежег и природног осећања. Али како смо се већ опширно позабавили њиховим општим карактером, овде се морамо задовољити само тиме што ћемо додати оно чиме се српске народне песме разликују од других словенских песама.

А ту разлику налазимо највећма у веселости, која чини основни елемент српске поезије – ведрини јасној и прозрачној као што је свêтло плаветнило јужњачког неба. На ово прекрасно небо сáмо наговештавање недаћа брачног живота наноси каткада тешке облаке. Страх од прикованости за старца, или од јаросне свекрве, или од свадљивих заова, или све већих домаћих брига, јер у правом патријархалном стилу ожењени синови остају у родитељском дому, и сви заједно чине једну породицу. Све те околности ремете каткад неисцрпну ведрину српских жена и изазивају блага јадиковања, или, можда још чешће, страшна проклињања из њихових кротких срдаца. Одиста, песме које нису створене за нарочите прилике имају исто тако снажан и изразит печат домаћег живота и пуне су наговештаја о породичним односима. Љубав је ту исто тако велика и преовладавана тема. Судећи по овим песмама, српске девојке и момци одржавају често и нежно другарство између себе. Момак добро памти час у који девојке иду по воду и честа празновања, где игранка не сме да изостане, пружају најбољу прилику за узајамна општења. Даље на југ и међ планинама обичаји су строжи и љубавне песме мање су честе.

Читалац је напред већ видео један диван примерак српске народне песме. Додајмо још неколико кратких песама, како нам случајно дођу под руку.

 

Ајде, душо, да се милујемо

Ајде, душо, да се милујемо,

Гди рекнемо, да се састанемо:

Ил’ у твојој ил’ у мојој башчи;

Створ’ се, душо, у градини ружом,

Ја ћу с’ створит у бела лептира,

Па ћу пасти на румену ружу;

Рећи ћеду изокола људи,

Да ја гризем у градини ружу,

А ја љубим потајно девојку.

 

Опет смрт драге и драгога

Два се драга врло миловала,

На једној се води умивала,

О један се пешкир отирала.

Једно љето нико их не знаде,

Друго љето свако их сазнаде;

Сазнаде их и отац и мајка,

Мајка не дâ да се драги љубе,

Већ растави и мило и драго.

Драги драгој по зв’језди поручи:

„Умри, драга, доцкан у суботу,

Ја ћу јунак рано у неђељу.”

Драга умре доцкан у суботу,

Драги умре рано у неђељу.

Укопаше једно до другога,

Кроз земљу им руке саставише,

А у руке зелене јабуке.

Мало време за тим постојало,

Више драгог зелен бор израсте,

А виш’ драге румена ружица;

Па се вије ружа око бора,

Као свила око ките смиља.

 

Ђевојка моли Ђурђев дан

Ђевојка је Ђурђев дан молила:

„Ђурђев данче, кад ми опет дођеш,

Код матере мене да не нађеш:

Јал удата, јали укопата;

Пре удата, него укопата!”

 

Предмете још већег дивљења пружају нам Срби у својим јуначким песмама. Одиста, шта је епска народна поезија, како се она ствара и размножава, каква изумевања она природно испољава – моћи којима никаква уметност не може да влада – можемо да научимо из овог мноштва простих легенди и сложених прича. У том погледу Срби стоје потпуно издвојени; нема савремене нације која се може упоредити са њима у епској производности и чини се да нова светлост пада на велике саставе античких народа. Тако, без претеривања, можемо рећи да је објављивање ових песама један од најзначајнијих књижевних догађаја модерног времена.

Превео са енглеског: Боривоје Недић

 

Извор: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 41–42.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

mijac
Претходни чланак

Рођен је редитељ Дејан Мијач

1198574_Ciric_Aleksandar_04-SQbw
Наредни чланак

Умро је новинар Александар Ћирић