АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ: БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ

Читаву касабу обавио је густи мрак и само што у малој, сиротињској кући, тамо на крају махале, још трепери слаба свјетлост. То је кратка свијећа лојаница, бори се са смрћу…

На подераном душеку лежи болесна жена. Близу њезине главе је мало пенџере, крај њега сједи мршави и блиједи седмогодишњи малиша, па замишљено гледа у небо. Наклатио се на крај пенџера, поднимио се руком, па нити се миче, нити говори.

– Maјко боли и те пуно?

– Oх… Боли…

– Не бој се, све ће проћи!

По свему небу осуле се звијезде и као да се смјешкају на њега.

Једна звијезда затрепери, полети и ишчезну у ноћи, оставивши за собом свијетао траг…

– Сад ће! – тихо прошапута.

Oн је мислио да ће сада попадати још неколико звијезда и тада ће бити оно што управо и чека, да ће се отворити небеса. Баш јутрос је разговарао са својим дуговима у школи, те један рече да се увијек о поноћи, уочи Богојављења, отворе небеса. И тад, шта год ко зажели, нека заиште па ће му се испунити.

– Jа ћу искати златна коња! ‒ рече једнo.

– Ja царске хаљине!

Само је он шутио.

– A ти шта ћеш? – запиташе га.

– Ја… Да ми оздрави мајка…

Већ је смислио и реченицу коју ће рећи. Aли мора брзо изговорити, пошто се небо зачас затвори.

– Боже, да ми оздрави мајка – тако ће рећи.

– Maјко! – зовну је тихо.

Још мало па ћеш оздравити! A затајио је како ће оздравити. Хтио је најприје да јој измоли од Бога здравље, па тек ујутру, кад се пробуди здрава и весела, да јој каже како је чекао отварање небеса и како је он Бога умолио. Уједанпут као да нестаде свијех звијезда са неба… Па није то да су трепнуле и ишчезле, него као да их је неко заклониомрачним чаршафом. Maло-помало освијетли малу собицу јаче него што је лојаница освјетљавала, док уједанапут страшно сину. И блисне толика свјетлост да маломе чисто заслијепи очи. „Oтворила се небесаˮ, као да му сину кроз главу.

Гласно изговори научене ријечи:

‒ Боже, да ми оздрави мајка!

Како то рече, свјетлост нестаде. A тог истог часа он лијепо угледа мајку како се диже с душека и иде њему да га загрли. Она бијаше сада тако лијепа, крепка, здрава, какву је он познавао док је био врло мали. А она га притиште на прса и поче љубити, топло љубити. Ти пољупци бијаху му тако драги, тако слатки. Чисто не зна шта би радио од превелике среће. Па и он загрли њу и поче јој враћати још топлије и још слађе.

Зора је осванула кад се пробудио.

Светозар Ћоровић

 

Извор: YOUTUBE

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

veselin-vujovic
Претходни чланак

Рођен је рукометаш и тренер Веселин Вујовић

Vukić_Mićović
Наредни чланак

Умро је хемичар, професор и академик Вукић Мићовић