АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Свети Јустин: ВИДОВДАНСКА ЕТИКА О НЕБЕСКОМ ЦАРСТВУ

У навечерје нашег 600. Видовдана

 

Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода Српског. Загрлили видовданским загрљајем. На данашњи дан пре 550 година наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са Небеском правдом. И ми смо, једном засвагда, изабрали Небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртва. Од тада, душом Српства постало је: страдати за Небеску правду, и жртвовати се за њу. Косовски Мученици, на челу са честитим Кнезом, својим светим мучеништвом повели су наш народ путем страдања за Небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи, живот, ради онога што је најдрагоценије на небу, ради Правде. А по суду и по вери нашег народа и његових светих, видовитих вођа, драгоценије и од драгоценијег на земљи јесте Небеска правда, јер на њој и ради ње стоји и постоји; приволевши се Небеском Царству, Косовски су Мученици жртвовали себе за Небеску правду, и тиме везали земљу са небом, осветили земљу небом.

Где су пали, ту се земља претворила у небо; а где почивају, ту је свето место, јер су Мученици за Божанску правду.

Никада наша душа народна није била тако видовита као на Видовдан, пре 550 г. Тог судбоносног дана она је кроз Светога Кнеза и његове витезове сагледала сву истину неба и земље, и правом ценом оценила земаљско и Небеско Царство. О томе народна песма потресно казује:

Полетио Соко тица сива
Од светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице;
Однесе је Цару на Косово,
Спушта књигу Цару на колено,
Сама књига Цару беседила:
„Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините:
Сва ће турска изгинути војска!
Ако л’ волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш, Кнеже, с њоме погинути.”
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека.”
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме…

 

Ето нашег народног еванђеља, ето еванђељског програма наше историје: жртвовати привремено ради вечнога, земаљско ради небескога. Ово није ништа друго до наше народно издање Христовог Еванђеља, јер је основни закон Богочовековог Еванђеља ово: Ако ли зрно пшенично не падне у земљу и не умре, једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12,24). Што важи за појединца, важи и за народ: ако не умре за Небеску правду, не може створити велика, вечна дела, нити ће ући у Небеско Царство, где вечни живот царује и влада. Кроз смрт за Небеску правду улази се у праву бесмртност и божанску вечност. Васкрсења не бива без смрти, али смрти за Небеску правду, Небеску истину. Такво је наше лазаревско, наше видовданско, наше косовско еванђеље!

Зашто је Свети Кнез претпоставио Небеско Царство земаљскоме? Зато што Небеско Царство представља и јесте Царство вечних божанских вредности. Ту је све бесмртно, божанско и вечно: и правда, и истина, и љубав, и доброта, и радост, и живот. Ту нема ничег ни злог, ни греховног, ни смртног. Све сама бескрајност до бескрајности, и савршенство до савршенства. Живети ради вечних вредности Небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере. Та вера синтетизује све што је најузвишеније, најбоље, најсветије у свима световима. За њу радосно гину сви косовски витезови, сви: од честитога Кнеза до последњега себра. Када тужна царица Милица преклиње свога дичнога брата Бошка Југовића да не иде у бој на Косово већ да остане са њом у Крушевцу, да би имала брата од заклетве, он јој овако одговара:

 

Иди, сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Гле страшивца Бошка Југовића
Он не смеде поћи у Косово,
За Крст Часни крвцу прољевати

И за своју вјеру умријети.

 

А кад сетна сестра свија руке око врата свог најмлађег брата Војина Југовића, преклињући га да остане с њом у Крушевцу, он јој се овако одвраћа:

 

Иди, сестро, на бијелу кулу,
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао, да бих погинуо,
Идем, сејо, у Косово равно,
За Крст Часни крвцу прољевати,
И за вјеру с браћом умријети.

 

Кад бесмртни орао наше историје Милош Обилић брани себе од клевете на Косовској вечери, он овако кликће:

Вала тебе, славни кнез-Лазаре!

Вала тебе на твојој здравици,

На здравици и на дару твоме;

Ал’ не вала на таквој бесједи,

Јер, тако ме вјера не убила,

Ја невјера никад био нисам,

Нит’ сам био, нити ћу кад бити,

Него сјутра мислим у Косову

За ришћанску вјеру погинути…

Сутра јесте лијеп Видов-данак,

Виђећемо у пољу Косову

Ко је вјера, ко ли је невјера!

 

Но, интимни разлог због кога се честити Кнез приволео Небеском Царству надахнуто нам казују староставне књиге православне. Молитве у видовданској Служби Светоме Кнезу најпотпуније нам дају лик свете душе његове. По њима, Свети Кнез је „сачувао заповести Божије на земљи”; био је „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом”, био је „око слепима, нога хромима, потпора старима”. Једном речју, био је оличење свих еванђелских врлина. Зато се и определио за Царство Небеско, јер свака еванђелска врлина повуче мало душе у небески свет, док је све скупа сасвим не превуку. Живећи еванђелским животом, Свети Кнез није могао не изабрати еванђелску смрт, не приволети се Царству Небеском. Његово мучеништво за Христа природна је последица његовог живота у Христу. Што важи за њега, важи у већој или мањој мери и за све косовске витезове.

[…]

Да није Светог Саве, не би било ни Светога Кнеза. Да није Светог Саве, не би било ни величанствене косовске драме. Не треба се заваравати: својим првосвештеничким и државничким генијем, Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Ни косовска етика ни народна етика не могу се схватити ни објаснити без Светога Саве. Свети Сава се не само одрекао земаљског и приволео Небеском царству, него је и целом нашем народу удахнуо еванђелске силе да тако поступа у свим судбоносним часовима своје историје.

[…]

 

 

ИЗВОР: Поповић 2020: Свети Јустин Поповић, Он међу њима : изабрани текстови [Коло 111, књ. 745], Београд: Српска књижевна задруга, стр. 132‒138.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Vorkapich
Претходни чланак

Рођен је редитељ, педагог и теоретичар филма Славко Воркапић

1-ljubica
Наредни чланак

Рођена је композиторка, диригент и академик Љубица Марић