AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Sveti Justin Popović: SVETOSAVSKO BOGOLJUBLJE I RODOLJUBLJE ALEKSE ŠANTIĆA

Govor na parastosu u Sabornoj crkvi u Beogradu, o 20-godišnjici smrti (1944)

Danas činimo pomen pesniku i proroku Aleksi Šantiću: pesniku i proroku naših Golgota, naših stradanja današnjih kao i dosadašnjih. On je savremen danas kao što je bio juče; biće savremen i sutra. Jer je prorok time što je uvek savremen. Okrenut ka našoj narodnoj prošlosti, on je pesnički snažno i proročki nadahnuto doživeo sve naše stare Golgote; okrenut put Neba i Božanske pravde.

Bezbroj je naših Golgota. I danas smo na jednoj od njih. A on, tužni prorok naš, setni Jeremija Hercegovački ide od jedne Golgote naše do druge i božanskom silom svoje proročke duše hrabri malaksale, previja ranjene, podiže posrnule, nadahnjuje klonule, diže pale, spasava propale. Nema našeg bola a da ga on nije učinio svojim; nema naše tuge a da je on nije pretvorio u svoju; tako se on kao retko ko izjednačio sa svenarodnom tugom i svenarodnim bolom, i postao besmrtni pesnik naše narodne tuge i našeg narodnog bola.

Ponesen proročkim vizijama naših narodnih Golgota, Šantić je pustinjački pobegao od evropske kulture i civilizacije, da bi se sa narodom slio u jedno srce, stopio u jednu dušu. I on se zaista slio sa narodom u jedno srce, stopio u jednu dušu i postao književnik-pustinjak. Živeći zajedno s narodom u svetim pustinjama narodnim, on zajednički s narodom vidi u jednom klasu žita više neba i Boga negoli u svim tekovinama evropske kulture i civilizacije. Zemlja živi nebom i čovek Bogom ‒ to je pustinjačko iskustvo našeg Hercegovačkog pustinjaka. Bez toga, zar bi Aleksa Šantić zavoleo Bogočoveka? Za njega postoje dve glavne stvarnosti: zemlja i Bog, a između njih narod. On je duboko i smelo zaronio u njihovu tajnu, proročki vidovito sagledao njihov večni smisao i otkrio njihovu neprolaznu vrednost. A kada se naš narod obreo na bespućima savremenog života, on mu je ukazivao na put Bogočoveka kao na naš iskonski narodni put, put svetosavski i kosovski, put starostavni i uvek slavni, i proročki nadahnuto pozivao sav rod srpski tome svetom i sunčanom putu:

 

 

To je svetosavski put, zar ne? To je kosovski put, zar ne? To je naš put, zar ne? To je naše svetosavsko narodno Evanđelje. U tome je veličina, i sjaj, i besmrtnost, i večnost našeg naroda. Da, u tome, ne u sili i sjaju ovoga sveta, već u sili i sjaju svete žrtve za nebeske ideale. To je vrh iznad svih vrhova, na kome u božanskoj slobodi živi sve što je veliko, besmrtno i večno u istoriji našeg naroda. Na tome vrhu Šantić se sreo sa svima velikanima i besmrtnicima roda srpskog.

Srce ima svoje razloge, za koje razum ne zna. Srce je orao u čoveku, a razum gmizavac. Dve duše žive u čovekovim grudima: jedna vuče u gornje svetove, a druga u donje. Hoćete svu istinu o čoveku? ‒ Mefisto vuče u donje, a Bog u gornje svetove. Srce ima nevidljivi vid i nevidljivi sluh: ono i oseća i vidi i čuje večne svetove Božije, istina ‒ svetove nadrazumne, pa ipak vrlo realne. Razum, nemoćni gmizavac, mili, gamiže, pipa; srce leti, peva, prorokuje, udara krilima u gornje svetove. I najveći razum Evrope, Gete, kada se obreo na granici između ovog i onog sveta, zavapio je: Svetlosti, više svetlosti! To znači da i svetlost najvećeg ljudskog genija nije drugo do svećica pred beskrajnom tamom smrti. Da, svećica, zar ne? Vi verujete u nauku, u filosofiju, u kulturu, u civilizaciju, u tehniku, u umetnost? Smatrate ih za svetlonoše, vatronoše? A gle! To su samo sitne svećice koje gasi i najmanji povetarac kad zaćarlija iz ovih svetova, a kamoli beskrajni mrak vasione kad nagrne na nas ljude sa svih strana! Pa još praćen teškom neprozirnom tamom smrti!… Šta nam ostaje, o kukavno roblje smrti! Jedno, samo jedno: da geteovski bespomoćno vapijemo i zapomažemo: Svetlosti, više svetlosti!…

Ali, zarobljenici bezbrojnih tama, gore srca! Evo u rukama svetlonoše Šantića dve neugasive buktinje: svetosavsko bogoljublje i svetosavsko rodoljublje. Njih nikakva tama ugasiti ne može! Jer ih je svojom božanskom, neugasivom svetlošću zapalio sam bogočovek Hristos, tu svetlost, ni najgušći mrak, ni najcrnja tama ne mogu ugasiti, ne mogu obuzeti. Neustrašivo i radosno ona prevodi ljudsko biće kroz sve tame smrti i odvodi u svetu božansku besmrtnost. U tome je srž našeg nacionalizma; da, u tome: u svetosavskom bogoljublju i svetosavskom rodoljublju. Nećemo se, valjda, mi Srbi učiti nacionalizmu od Evrope. Ta svi nacionalizmi u Evropi nisu drugo do razna izdanja „svetog egoizma”. Razgrnite ma koji nacionalizam evropski, i u svakome ćete naći kao suštinu: sacro egoismo. Ovaj „sveti egoizam” je vrlo elastičan: kreće se od uglađenog jezuitskog varvarstva do otvorenog krvožednog ljudožderstva. A srpski, svetosavski nacionalizam smatra Boga i Božju pravdu za svoju najveću svetinju i najglavniju vrednost. Pre sedam stotina godina Sveti Sava je stvorio i ostvario idealni nacionalizam koji evropski narodi traže neumorno od Francuske revolucije pa sve do danas, ali nikako da ga pronađu. Ta evropska pometnja zahvatila je i neke naše ljude, i oni uporno hoće da izgrađuju Srbe bez Svetosavlja i bez Pravoslavlja. Prijatelji, otreznite se: Srpstvo je Srpstvo samo Svetosavljem. A Svetosavlje nije drugo do Pravoslavlje, samo u srpskom izdanju. Ako to ne shvatite, onda ste novi grobari našeg naroda, jer mu pripremate nove tragedije i nove katastrofe.

Pesnik svetosasvkog nacionalizma, Šantić, jevanđelski saoseća, pati, voli, jer je proširio sebe nekom božanskom širinom i produbio sebe nekom božanskom dubinom. Sve duše svih Srba on oseća u sebi, i sve njihove bolove, i sve njihove suze, i sve njihove uzdahe. Svaka srpska duša predstavlja za njega otadžbinu. Čujte njegovu ispovest u pesmi Moja otadžbina:

Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad’ zemlje ove uboge i gole ‒
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.
..

 

U meni cvile duše miliona ‒
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.


I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja ‒
Moj dom i moje rođeno ognjište.

 

[…]

 

IZVOR: Popović 2020: Sveti Justin Popović, On među njima : izabrani tekstovi [Kolo 111, knj. 745], Beograd: Srpska književna zadruga, str. 155‒159.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pexels-photo-347152
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

dokument_1913
Naredni članak

Doneta je uredba o vazdušnom saobraćaju