АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Свети Јустин Поповић: СВЕТОСАВСКО БОГОЉУБЉЕ И РОДОЉУБЉЕ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

Говор на парастосу у Саборној цркви у Београду, о 20-годишњици смрти (1944)

Данас чинимо помен песнику и пророку Алекси Шантићу: песнику и пророку наших Голгота, наших страдања данашњих као и досадашњих. Он је савремен данас као што је био јуче; биће савремен и сутра. Јер је пророк тиме што је увек савремен. Окренут ка нашој народној прошлости, он је песнички снажно и пророчки надахнуто доживео све наше старе Голготе; окренут пут Неба и Божанске правде.

Безброј је наших Голгота. И данас смо на једној од њих. А он, тужни пророк наш, сетни Јеремија Херцеговачки иде од једне Голготе наше до друге и божанском силом своје пророчке душе храбри малаксале, превија рањене, подиже посрнуле, надахњује клонуле, диже пале, спасава пропале. Нема нашег бола а да га он није учинио својим; нема наше туге а да је он није претворио у своју; тако се он као ретко ко изједначио са свенародном тугом и свенародним болом, и постао бесмртни песник наше народне туге и нашег народног бола.

Понесен пророчким визијама наших народних Голгота, Шантић је пустињачки побегао од европске културе и цивилизације, да би се са народом слио у једно срце, стопио у једну душу. И он се заиста слио са народом у једно срце, стопио у једну душу и постао књижевник-пустињак. Живећи заједно с народом у светим пустињама народним, он заједнички с народом види у једном класу жита више неба и Бога неголи у свим тековинама европске културе и цивилизације. Земља живи небом и човек Богом ‒ то је пустињачко искуство нашег Херцеговачког пустињака. Без тога, зар би Алекса Шантић заволео Богочовека? За њега постоје две главне стварности: земља и Бог, а између њих народ. Он је дубоко и смело заронио у њихову тајну, пророчки видовито сагледао њихов вечни смисао и открио њихову непролазну вредност. А када се наш народ обрео на беспућима савременог живота, он му је указивао на пут Богочовека као на наш исконски народни пут, пут светосавски и косовски, пут староставни и увек славни, и пророчки надахнуто позивао сав род српски томе светом и сунчаном путу:

 

 

То је светосавски пут, зар не? То је косовски пут, зар не? То је наш пут, зар не? То је наше светосавско народно Еванђеље. У томе је величина, и сјај, и бесмртност, и вечност нашег народа. Да, у томе, не у сили и сјају овога света, већ у сили и сјају свете жртве за небеске идеале. То је врх изнад свих врхова, на коме у божанској слободи живи све што је велико, бесмртно и вечно у историји нашег народа. На томе врху Шантић се срео са свима великанима и бесмртницима рода српског.

Срце има своје разлоге, за које разум не зна. Срце је орао у човеку, а разум гмизавац. Две душе живе у човековим грудима: једна вуче у горње светове, а друга у доње. Хоћете сву истину о човеку? ‒ Мефисто вуче у доње, а Бог у горње светове. Срце има невидљиви вид и невидљиви слух: оно и осећа и види и чује вечне светове Божије, истина ‒ светове надразумне, па ипак врло реалне. Разум, немоћни гмизавац, мили, гамиже, пипа; срце лети, пева, пророкује, удара крилима у горње светове. И највећи разум Европе, Гете, када се обрео на граници између овог и оног света, завапио је: Светлости, више светлости! То значи да и светлост највећег људског генија није друго до свећица пред бескрајном тамом смрти. Да, свећица, зар не? Ви верујете у науку, у философију, у културу, у цивилизацију, у технику, у уметност? Сматрате их за светлоноше, ватроноше? А гле! То су само ситне свећице које гаси и најмањи поветарац кад заћарлија из ових светова, а камоли бескрајни мрак васионе кад нагрне на нас људе са свих страна! Па још праћен тешком непрозирном тамом смрти!… Шта нам остаје, о кукавно робље смрти! Једно, само једно: да гетеовски беспомоћно вапијемо и запомажемо: Светлости, више светлости!…

Али, заробљеници безбројних тама, горе срца! Ево у рукама светлоноше Шантића две неугасиве буктиње: светосавско богољубље и светосавско родољубље. Њих никаква тама угасити не може! Јер их је својом божанском, неугасивом светлошћу запалио сам богочовек Христос, ту светлост, ни најгушћи мрак, ни најцрња тама не могу угасити, не могу обузети. Неустрашиво и радосно она преводи људско биће кроз све таме смрти и одводи у свету божанску бесмртност. У томе је срж нашег национализма; да, у томе: у светосавском богољубљу и светосавском родољубљу. Нећемо се, ваљда, ми Срби учити национализму од Европе. Та сви национализми у Европи нису друго до разна издања „светог егоизма”. Разгрните ма који национализам европски, и у свакоме ћете наћи као суштину: sacro egoismo. Овај „свети егоизам” је врло еластичан: креће се од углађеног језуитског варварства до отвореног крвожедног људождерства. А српски, светосавски национализам сматра Бога и Божју правду за своју највећу светињу и најглавнију вредност. Пре седам стотина година Свети Сава је створио и остварио идеални национализам који европски народи траже неуморно од Француске револуције па све до данас, али никако да га пронађу. Та европска пометња захватила је и неке наше људе, и они упорно хоће да изграђују Србе без Светосавља и без Православља. Пријатељи, отрезните се: Српство је Српство само Светосављем. А Светосавље није друго до Православље, само у српском издању. Ако то не схватите, онда сте нови гробари нашег народа, јер му припремате нове трагедије и нове катастрофе.

Песник светосасвког национализма, Шантић, јеванђелски саосећа, пати, воли, јер је проширио себе неком божанском ширином и продубио себе неком божанском дубином. Све душе свих Срба он осећа у себи, и све њихове болове, и све њихове сузе, и све њихове уздахе. Свака српска душа представља за њега отаџбину. Чујте његову исповест у песми Моја отаџбина:

Не плачем само с болом свога срца
Рад’ земље ове убоге и голе ‒
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
..

 

У мени цвиле душе милиона ‒
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.


И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја ‒
Мој дом и моје рођено огњиште.

 

[…]

 

ИЗВОР: Поповић 2020: Свети Јустин Поповић, Он међу њима : изабрани текстови [Коло 111, књ. 745], Београд: Српска књижевна задруга, стр. 155‒159.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pexels-photo-347152
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

dokument_1913
Наредни чланак

Донета је уредба о ваздушном саобраћају