Šta je to što telo čovečije drži u organskom jedinstvu? Sila koju ljudi nazivaju dušom. A šta je to što jedan narod drži u organskom jedinstvu? Opet sila koju ljudi nazivaju narodnom dušom. I u jednom i u drugom slučaju ta sila oživljuje organizam i drži ga u celishodnom jedinstvu. Ona ga i hrani, ali i brani od svih opasnosti koje sa svih strana kidišu na nj. Izvuče li se duša iz čovečjeg tela, ono se razjedini, raspadne i umre. To biva i sa narodom: izvuče li se iz njega duša njegova, on se razjedini, raspadne i izumre.

Šta je duša Srpskog naroda? Nesumnjivo, nemanjićki, svetosavski duh, sa svim svojim istorijskim  preobražajima: kosovskim, pokosovskim, karađorđevskim, kumanovskim, golgotsko-albanskim, jugoslovenskim, sveslovenskim i svečovečanskim. U svim tim preobražajima stvaralačka sila srpske duše, i moć, i mudrost, i život i besmrtnost, i večnost jeste ‒ Bog i Njegova Pravda. Sveti Nemanjići su Boga i Njegovu Pravdu učinili dušom naše narodne duše. Sve što je u našoj istoriji veliko, trajno i slavno, time je veliko, time je trajno, time je slavno. Svetosavski duh je kohezivna, sintetička i stvaralačka sila našeg narodnog organizma.

Konkretno-istorijski gledano i rečeno: u našem narodu mogu stvarati trajne vrednosti samo oni naši ljudi koji imaju integralno i živo osećanje naše istorije. To su ljudi svetosavskog duha. Narod samo njih priznaje za svoje pobornike. Ima li naš čovek svetosavskog duha, jedne je duše sa svima herojima naše istorije: od Svetog Save i Svetog Nemanje, pa do vladike Žičkog Nikolaja. Kako mnogobrojna, kako slavna, kako nepobediva armija! Neustrašiv je Srbin u toj armiji besmrtnika. Kukavice su među nama samo oni koji nisu u toj svetoj armiji. A nisu u njoj jer nemaju svetosavskog duha. Pričestimo li se tim duhom, šta nam može učiniti smrt, šta ‒ pakao, šta ‒ neprijatelji s leva i s desna?

Na račun narodne duše ne sme se praviti kompromis ni sa kim i ni sa čim. Ono što je besmrtno i večno u našem narodu jeste Svetosavlje. Ono ne zna za „nagodbe”, za „zlatnu sredinu”, za polupravdu i poluistinu. Ono zna samo za celu-celcatu, lazarevsku, kosovsku, večnu Nebesku Pravdu. Ono se bori za nju do kraja samopožrtvovanja, do radosnog samoraspeća, zato je Krst časni najmilije oružje. Sveti Knez je na svetom kosovskom žrtveniku žrtvovao sebe i sav narod za Nebesku Pravdu. Zato je Kosovo i postalo nepresušni izvor naše narodne filosofije i etike. Tu je sve besmrtno i večno, sve sveto i čestito. Našim narodnim saznanjem gospodari svetosavski nauk: ropstvo bez Kosova ‒ grobnica je iz koje se ne vaskrsava, pakao je iz koga nema izlaza. Ako se mora robovati, onda treba ući u to ropstvo kroz žrtvu za Nebesku Pravdu. Jer u takvom ropstvu narodna duša živi Nebeskom Pravdom, strada za nju, ali i vaskrsava njome iz svih smrti u život besmrtni i večni.

Ako ikoji narod zna šta znači „Stradanje krsta dobrodjetelj”, zna Srpski narod. Jer se kao niko borio „za Krst časni i Slobodu zlatnu”. U njegovom saznanju Krst časni i Sloboda zlatna sačinjavaju jedan istovetni pojam, jednu istovetnu stvarnost, jednu večnu vrednost. Mi Srbi znamo: zlatna se Sloboda mora odstradati časnim Krstom. A časni Krst je simvol i oružje, nepobedno oružje Nebeske Pravde, na Kosovu se naša narodna duša privolela Nebeskom Carstvu i njegovim večnim vrednostima, a odrekla svega sitnog, taštog, prolaznog.

„Srb je Hristov ‒ raduje se smrti.” Ova avakumovska radost u stradanju i žrtvovanju za Hristovu Nebesku Pravdu jeste nešto specifično naše, srpsko. Ta radost je glavna stvaralačka sila naše istorije. Njome stoji i njome se izgrađuje i naša narodna Crkva, i naša narodna država, i naša narodna kultura.

Ko je u nas glavni nosilac i čuvar svetosavskog, nemanjićkog duha i kosovske Nebeske Pravde? ‒ Nema sumnje: Srpska Pravoslavna Crkva, svetosavski narodna. A u njoj: njeni prvosveštenici i sveštenici. Oni su to samo pod jednim uslovom: ako su putem svetosavskih podviga ispunili i preobrazili sebe svetosavskim duhom. Njihova je prva dužnost: da budu nosioci, apostoli, poroci i mučenici Nebeske Pravde i svih svetosavskih vrednosti. Nisu li to, onda su tvorci duhovnog Kosova, na kome se izdaju najveće svetinje našeg naroda.

[…]

U našoj narodnoj Crkvi žive svim svojim silama večne svetosavske vrednosti i sveta narodna predanja. Svaki pravi Srbin oličava sobom, u malom, svu našu narodnu istoriju: kroz njega žive, i iz prošlosti putuju kroz sadašnjost u budućnost svi naši oci i praoci. Otuda je otadžbina, na prvom mestu, živo osećanje duhovne organske zajednice naše i jedinstva našeg sa svima ocima koji su već u svetu besmrtnih duhova.

Ko su naši duhovni i moralni vođi? Samo ljudi svetosavskog, lazarevskog, avakumskog duha. Nema li toga duha u naših prvosveštenika i sveštenika, u naših državnika i naučnika, u naših vojskovođa i činovnika ‒ gle, obnevideli su, ogluveli su, zaludeli su. Kuda to vode narod? Svetosavski je prvo od sebe početi, prvo sebe preporoditi i preobraziti večnom Nebeskom Pravdom, pa onda druge učiti pravdi. Vatra greje i svetli samim tim što je vatra. Što više svetosavske vatre širom zemlje naše, i svima će nam biti toplo i svetlo! A svetosavske vatronoše su pre svih i radi svih prvosveštenici i sveštenici. Nema tužnijeg i tragičnijeg prizora ni na zemlji ni na nebu od prvosveštenika mrakonoše i od sveštenika mrakonoše.

[…]

Sa svima precima i sa svima savremenicima jedno smo svetosavskim duhom. Što više toga duha ima čovek, to je i njegovo osećanje jedinstva sa celim narodom jače. A u tome osećanje i radosna gotovost da se živi i umre za narodne svetinje i ideale. Duhovno jedinstvo našeg naroda je svetosavska tekovina i svetosavski amanet. Da ga čuvaju i očuvaju pozvani su pre svih ‒ prvosveštenici i sveštenici svetosavske Crkve. Njihova je glavna dužnost: da dušu narodnu čuvaju i sačuvaju od svih smrti. Da u tome uspeju, potrebno je da oni sami budu i ostanu svetosavski besmrtnici.

(1940)

IZVOR: Popović 2020: Sveti Justin Popović, On među njima : izabrani tekstovi [Kolo 111, knj. 745], Beograd: Srpska književna zadruga, str. 149‒154.