Шта је то што тело човечије држи у органском јединству? Сила коју људи називају душом. А шта је то што један народ држи у органском јединству? Опет сила коју људи називају народном душом. И у једном и у другом случају та сила оживљује организам и држи га у целисходном јединству. Она га и храни, али и брани од свих опасности које са свих страна кидишу на њ. Извуче ли се душа из човечјег тела, оно се разједини, распадне и умре. То бива и са народом: извуче ли се из њега душа његова, он се разједини, распадне и изумре.

Шта је душа Српског народа? Несумњиво, немањићки, светосавски дух, са свим својим историјским  преображајима: косовским, покосовским, карађорђевским, кумановским, голготско-албанским, југословенским, свесловенским и свечовечанским. У свим тим преображајима стваралачка сила српске душе, и моћ, и мудрост, и живот и бесмртност, и вечност јесте ‒ Бог и Његова Правда. Свети Немањићи су Бога и Његову Правду учинили душом наше народне душе. Све што је у нашој историји велико, трајно и славно, тиме је велико, тиме је трајно, тиме је славно. Светосавски дух је кохезивна, синтетичка и стваралачка сила нашег народног организма.

Конкретно-историјски гледано и речено: у нашем народу могу стварати трајне вредности само они наши људи који имају интегрално и живо осећање наше историје. То су људи светосавског духа. Народ само њих признаје за своје поборнике. Има ли наш човек светосавског духа, једне је душе са свима херојима наше историје: од Светог Саве и Светог Немање, па до владике Жичког Николаја. Како многобројна, како славна, како непобедива армија! Неустрашив је Србин у тој армији бесмртника. Кукавице су међу нама само они који нису у тој светој армији. А нису у њој јер немају светосавског духа. Причестимо ли се тим духом, шта нам може учинити смрт, шта ‒ пакао, шта ‒ непријатељи с лева и с десна?

На рачун народне душе не сме се правити компромис ни са ким и ни са чим. Оно што је бесмртно и вечно у нашем народу јесте Светосавље. Оно не зна за „нагодбе”, за „златну средину”, за полуправду и полуистину. Оно зна само за целу-целцату, лазаревску, косовску, вечну Небеску Правду. Оно се бори за њу до краја самопожртвовања, до радосног самораспећа, зато је Крст часни најмилије оружје. Свети Кнез је на светом косовском жртвенику жртвовао себе и сав народ за Небеску Правду. Зато је Косово и постало непресушни извор наше народне философије и етике. Ту је све бесмртно и вечно, све свето и честито. Нашим народним сазнањем господари светосавски наук: ропство без Косова ‒ гробница је из које се не васкрсава, пакао је из кога нема излаза. Ако се мора робовати, онда треба ући у то ропство кроз жртву за Небеску Правду. Јер у таквом ропству народна душа живи Небеском Правдом, страда за њу, али и васкрсава њоме из свих смрти у живот бесмртни и вечни.

Ако икоји народ зна шта значи „Страдање крста добродјетељ”, зна Српски народ. Јер се као нико борио „за Крст часни и Слободу златну”. У његовом сазнању Крст часни и Слобода златна сачињавају један истоветни појам, једну истоветну стварност, једну вечну вредност. Ми Срби знамо: златна се Слобода мора одстрадати часним Крстом. А часни Крст је символ и оружје, непобедно оружје Небеске Правде, на Косову се наша народна душа приволела Небеском Царству и његовим вечним вредностима, а одрекла свега ситног, таштог, пролазног.

„Срб је Христов ‒ радује се смрти.” Ова авакумовска радост у страдању и жртвовању за Христову Небеску Правду јесте нешто специфично наше, српско. Та радост је главна стваралачка сила наше историје. Њоме стоји и њоме се изграђује и наша народна Црква, и наша народна држава, и наша народна култура.

Ко је у нас главни носилац и чувар светосавског, немањићког духа и косовске Небеске Правде? ‒ Нема сумње: Српска Православна Црква, светосавски народна. А у њој: њени првосвештеници и свештеници. Они су то само под једним условом: ако су путем светосавских подвига испунили и преобразили себе светосавским духом. Њихова је прва дужност: да буду носиоци, апостоли, пороци и мученици Небеске Правде и свих светосавских вредности. Нису ли то, онда су творци духовног Косова, на коме се издају највеће светиње нашег народа.

[…]

У нашој народној Цркви живе свим својим силама вечне светосавске вредности и света народна предања. Сваки прави Србин оличава собом, у малом, сву нашу народну историју: кроз њега живе, и из прошлости путују кроз садашњост у будућност сви наши оци и праоци. Отуда је отаџбина, на првом месту, живо осећање духовне органске заједнице наше и јединства нашег са свима оцима који су већ у свету бесмртних духова.

Ко су наши духовни и морални вођи? Само људи светосавског, лазаревског, авакумског духа. Нема ли тога духа у наших првосвештеника и свештеника, у наших државника и научника, у наших војсковођа и чиновника ‒ гле, обневидели су, оглувели су, залудели су. Куда то воде народ? Светосавски је прво од себе почети, прво себе препородити и преобразити вечном Небеском Правдом, па онда друге учити правди. Ватра греје и светли самим тим што је ватра. Што више светосавске ватре широм земље наше, и свима ће нам бити топло и светло! А светосавске ватроноше су пре свих и ради свих првосвештеници и свештеници. Нема тужнијег и трагичнијег призора ни на земљи ни на небу од првосвештеника мраконоше и од свештеника мраконоше.

[…]

Са свима прецима и са свима савременицима једно смо светосавским духом. Што више тога духа има човек, то је и његово осећање јединства са целим народом јаче. А у томе осећање и радосна готовост да се живи и умре за народне светиње и идеале. Духовно јединство нашег народа је светосавска тековина и светосавски аманет. Да га чувају и очувају позвани су пре свих ‒ првосвештеници и свештеници светосавске Цркве. Њихова је главна дужност: да душу народну чувају и сачувају од свих смрти. Да у томе успеју, потребно је да они сами буду и остану светосавски бесмртници.

(1940)

ИЗВОР: Поповић 2020: Свети Јустин Поповић, Он међу њима : изабрани текстови [Коло 111, књ. 745], Београд: Српска књижевна задруга, стр. 149‒154.