На данашњи дан, 25. маја 1943. године, на Бањици је у раним јутарњим часовима стрељан фудбалер и лекар Милутин Ивковић Милутинац. Рођен је 3. марта 1906. годинеу Београду, од оца Јована, официра краљевске војске и мајке Миле, најстарије ћерке чувеног војводе Радомира Путника. Од малена је био вредан, радан, поштен и васпитан у патриотском духу, тако да је још током Првог светског рата пружао отпор непријатељу, одбијајући да пева аустроугарску химну на часу, или скидајући са друговима телеграфске и електричне жице у улици „Милоша Великог“, док је приликом ослобођења, са само дванаест година, заједно са млађом браћом пошао у сусрет ослободиоцима и заједно са њима ушао у град. Одмах по завршетку рата почео је да игра и фудбал, прво у малом клубу „Обилић“, па потом у подмлатку „Југославије“. Играо је на позицији бека, а са само шеснаест година заиграо је за први тим. За „Југославију“ је одиграо 233 утакмице и био вишеструки шампион државе, док је за репрезентацију дебитовао са деветнаест година, одигравши 39 утакмица, од чега 18 као капитен. Био је члан тима који је на првом Светском првенству у фудбалу у Уругвају, стигао до полуфинала и тиме остварио највећи успех нашег репрезентативног фудбала у историји, а учествовао је и на двема олимпијским играма. Године 1930. напустио је клуб „Југославија“ и прешао у „Соко“, касније назван „БАСК“. Овај догађај, односно избор новог клуба добро оцртава Милутинчев карактер, јер је он приликом напуштања „Југославије“, и поред тога што је то било услед несугласица, одлучио да пређе у један осредњи београдски клуб из разлога  да не би појачао директне конкуренте свог бившег клуба, иако је имао понуде БСК-а, као и водећих загребачких клубова. Прича се да је на терену био скоро непрелазан у одбрани, те да је због тога имао надимак „Државна кочница број један“, као и то да је први код нас извео „маказице“. Имао је  понуде и да оде у иностранство, што је одбио из патриотских разлога и као велики противник професионализације спорта, а оно што би зарадио играјући фудбал, давао је сиромашним фудбалерима. Све то време Милутинац није запостављао ни школовање, па је 1931. године дипломирао на Медицинском факултету у Београду, а по одслужењу војног рока је отворио приватну ординацију, прво у „Добрачиној“ улици, а потом у „Кнез Михаиловој“, и памти се да је сиромашнима сам куповао лекове и лечио их. Последњу репрезентативну утакмицу одиграо је 1934. године у Паризу, после чега је наставио да игра за „БАСК“, што је престао 1938. године пошто му је жена умрла од туберкулозе не напунивши ни тридесет година, и оставивши га са двема малим ћеркама. Милутинац је одувек био симпатизер комунистичког покрета, па је тако 1936. године потписао резолуцију о бојкоту Олимпијских игара у Берлину, а његов потпис био је четврти по реду. Две године касније постао је и главни и одговорни уредник листа „Младост“, гласила Савеза комунистичке омладине Југославије, у коме је писао чланке у вези са спортом и спортском проблематиком, а његова критика професионализма и политизације спорта може се подједнако актуелно читати и у данашње време. Током окупације је сарађивао са КПЈ, и мада  је знао да га Гестапо и Специјална полиција имају на оку и прате, одбио је да се склони из Београда, јер је морао да брине о ћеркама. Тако је 24. маја у 23 часа и 45 минута Милутинац ухапшен у свом стану и одведен на Бањицу, где је након попуњеног формулара десет минута после поноћи, шест сати касније стрељан. По сведочењу очевидаца, он је приликом одвођења на губилиште, пролазећи поред омраженог шефа београдске полиције Вујковића, пљунуо истом у лице и босом ногом га снажно ударио у стомак. То је био последњи шут славног фудбалера. Окупатори су, плашећи се реакције београдске јавности, о његовој смрти прилично дуго ћутали, па је његова породица обавештење да је мртав добила тек годину дана касније од немачког Црвеног крста. Као сећање на овог великог фудбалера, лекара и пре свега великог човека, Фудбалски савез Србије је на стадиону ЈНА, 1951. године, поставио спомен плочу са његовим именом , а двадесетак година касније испред је постављена и његова биста, која је пре четири године украдена, те је 2013. године постављена нова. Име Милутина Ивковића данас носе и многи домови здравља, као и улице у неколико градова у нашој зeмљи.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:

1873. године умро је сликар Константин Данил;
1882. године рођен је мајор Драгутин Гавриловић;
1887. године рођен је архитекта Драгиша Брашован;
1897. године умро је архитекта и први српски урбаниста, Емилијан Јосимовић;
1929. године у Народном позоришту у Београду, изведена је премијера Госпође министарке, Бранислава Нушића;
1944. године, Немци су у Другом светском рату почели ваздушни десант на Дрвар, где је био смештен Врховни штаб југословенских партизана;
1962. године умрла је сликарка Зора Петровић.