АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ: СТИХОВИ НА ПИЈАЦИ „ЗЕЛЕНИ ВЕНАЦ”

Пут који је водио до моје прве збирке песама био је тек започео: ход по његовим рупама и окукама трајао је пуне две неизвесне године, док се зеленкаста књижица Детињства, напокон, није, са неверицом, нашла у мојим рукама…

С времена на време, након дужих или краћих, неуједначених пауза, појавила би се у књижарским излозима покоја Нопокова збирка младих песника.

Моја није.

Већ сам изнова почињао да бивам нагризан својом старом скепсом, у којој се донкихотовски оцтавала моја несмајна фигура, до последњих влаканаца неадаптирана околини и времену у коме сам живео. Помишљао сам да су они код којих се налазио мој рукопис накнадно открили како ја ипак нисам песник. Али на тој невидљивој клацкалици, на чијој су се једној страни налазили сви они, а на другој ја сâм, претезало је ипак оно моје осећање да сам и овога пута, као и увек, поводом свега, само несхваћен. Наравно, ваљало је трајати и даље, па није ни чудо што ми је више погодовало такво стање у коме је упркос свему одолевала ова мисао.

Међутим, док је у свој овој неизвесности и чекању постојао још увек трачак наде, са друге, неочекиване стране, задесио ме је прави, беспризиван, нагли удар: морао сам да напустим студентски дом у Карађорђевој улици. Говорећи правим речима – мада ми се не дâ ни сада да их потанко објашњавам – био сам избачен из дома. Нисам имао другог излаза него да се са својим картонским куфером вратим онамо одакле сам и дошао.

У Суботицу, код родитеља, стигао сам под изговором да је мој семестрални распуст почео знатно раније него у осталих студената, који су тек после десетак дана почињали да пристижу својим кућама. То ми је још некако и поверовано. Али када је касније и последњи суботички студент напустио ову варош и вратио се у Београд, моје одуговлачење са повратком у престоницу, из дана у дан, изазивало је све већу и очигледнију сумњу.

Нисам био ни за овде, а тамо нисам имао куд.

Али цела ствар није застала само на овоме. Изнебуха, као да је пао са неба, појавио се на суботичкој улици и стао поред мене, као црни гласник из метрополе, мој једини овдашњи верни пријатељ, бивши логораш из Дахауа и непризнати панонски песник који је службовао и пио по Београду: Лазар Мерковић.

Вест коју ми је донео била је трагикомична.

У одштампаним, распареним табацима са мојим стиховима – у облику фишека – на београдској пијаци Зелени венац пиљари су продавали лук и кромпир.

Мој пријатељ се церекао и вадио из џепа овећи свитак ових хартија: први примерак моје несуђене збирке песама или боље рећи – хартија за фишеке…

Смејао сам се и ја да не бих заплакао.

Иако сам одавно слутио најгоре, ипак, овакав крај са мојом поезијом није ми ни у сну могао пасти на памет…

Стан својих родитеља и Суботицу морао сам напустити: са одлагањем и лагањем се више није имало куд даље. Са истим куфером, у истом возу, клацкао сам се после најдужег семестралног распуста натраг, у Београд. Неколико најразговорнијих сапутника у купеу убрзо су увидели да ме не могу увући у било какву причу. Ипак, бацали су повремено онај случајни поглед на мој загонетни и замишљени лик који се одражавао на прозорском стаклу кроз које сам зурио. Понекад бих се мало одмакао, па сам га посматрао и сâм, с том разликом што сам једино ја знао да у њему није било ничег тајанственог, узвишеног или чак надменог, већ само једна опскурна али свеобухватна мисао: како и где у престоници пронаћи ма какав кров над главом. Не више студија ради, па чак ни поезије, но због голог живота који се у најмногољуднијој нашој средини могао проводити и најусамљеничкије, по оној мери која ми је понајвише погодовала: бити у средишту, а остати непримећен.

У гардероби београдске станице оставио сам ствари и задихано се упутио стрмом Балканском – нашом незаобилазном путничком полувертикалом – према Теразијама.

Као да сам се пео ка манастиру… на пост… и подвижништво…

Ноћима сам се том истом улицом, уморан, али низбрдицом, враћао на починак: чекаонице на железничкој станици, пуне клупа и препуне путника и намерника, биле су отворене по сву ноћ. Само у зору, буновни, краткотрајно смо напуштали ове бесплатне спаваонице да би их чистачице овлаш помеле. Протезали смо се и цупкали по прохладним перонима, а затим поново враћали и настављали по старом: колико је коме било потребно. Понекад сам се будио и у подне. Ломан… али ломан само до Теразија…

Убрзо сам нашао квартир.

У своју пространу собу, у Сендербеговој улици на Дорћолу, примио ме је смедеревски студент Бошко Ђорђевић, исто онако великодушно као што је пре мене прихватио и Милорада Илића, бившег студента са Сорбоне, из села Радинци. Сва тројица смо писали песме. Милорад Илић, звани Прика, тек неколико година старији од нас, био нам је у поезији готово недостижан… али још више и загонетан… готово тајанствен…

(Али… о томе сам нешто раније већ говорио…)

У том невеликом и старом друштву и ја сам овога пута имао своју велику тајну: као змија ноге сакривао сам пред обојицом своју невеселу авантуру са несуђеном првом збирком песама…

Међутим, једног од оних лошијих дана, када се нисам надао да ћу се домоћи ни ручка, изненада, баш као да сам бануо пред какву зеленкасту фатаморгану – угледао сам моја Детињства у једном књижарском излогу!

Иако је књижица коштала свега 21 динар, недостајало ми је поприлично до те цифре да бих је тог тренутка купио.

Тих дана сам сазнао и за ону епизоду са несрећним фишецима: погрешно сложен, штампарски излог је био растурен а већ отиснути табаци са мојим песмама распродавани су трговачким мрежама као стара хартија, за амбалажу.

Нисам им био пред очима па се нису ни трудли да надокнаде време изгубљено због своје грешке.

Била је већ 1950. година.

 

Стеван Раичковић

 

Извор: Раичковић 1996: Стеван Раичковић, Један могући живот, Београд: БИГЗ – Српска књижевна задруга, 128–132.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

ivana
Претходни чланак

Рођена је композитор и писац Ивана Стефановић

jevrem-grujic-712x1024
Наредни чланак

Умро је правник и дипломата Јеврем Грујић