АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

СТЕФАН НЕМАЊА (1168–1196)

После смрти краља Бодина (1101. године) његова се држава ослободила и почела да се растура. Личне распре и борбе у владалачкој породици и посебне тежње појединих династа и области разориле су државу сасвим, и она је ускоро после тога постала неспособна за већу борбу и озбиљна предузећа. Међу српским областима, које су у последње време дошле биле до већег угледа, истакла се била, својом снагом и борбом против Византије, особито Рашка, област која је чинила језгро државе Властимирове и Чаславове, која је прва од свих српских покрајина показала државотворне способности и највише моралне и физичке снаге.

После јуначке борбе против Византије, у последњој десетини XI века, Рашка је с правом сматрала да је она носилац и представник државног и националног живота српскога народа. Али Зета и њена династија нису биле вољне да свој дотадашњи положај и утицај напусте без отпора и без борбе.

Тако је у првој половини XII века настала између Рашке и Зете борба о превласти у српским земљама и у српском народу. Та борба вођена је доста огорчено и са променљивом срећом. Али у току борбе било је све јасније да ће Рашка, својом моралном и физичком снагом, однети победу. Завојевања зетска у Рашкој била су све ређа и све слабија, завојевања рашка у Зети све чешћа и све већа. У тим борбама Рашка се почела ослањати на Угарску, а зетска се династија све више приближавала Византији. Босна се углавном држала са Рашком, али се за време рашко-зетске борбе о превласт издвојила у посебну државу.

У почетку друге половине XII века већ је било сасвим јасно да ће Рашка однети у борби са Зетом победу и да ће се у Рашкој образовати ново средиште српског државног живота. У то доба Рашка је већ престала да се брине за борбу са Зетом, јер јој она већ више није могла бити опасна, и обратила је сву своју пажњу на другу страну, на борбу за ослобођење од византијске врховне власти. Али ту жељу и тежњу тешко је било остварити у тај мах јер је Византија била снажна, а на престолу у Цариграду седео је човек ретке енергије и великог талента, цар Манојло Комнин, који је поставио себи за задатак да обнови стару римску империју у целом њеном обиму. Због тога је он водио крваве ратове и на истоку и на западу, са силнијим но што је био у то доба српски народ у Рашкој.

Борба српског народа у Рашкој за ослобођење од Византије била је импозантна. Са необичном издржљивошћу, са ретком умешношћу и гвозденом консеквенцијом вођена је у то доба у Рашкој борба за еманципацију од византијске власти. Цар Манојло је водио и слао војску против Рашке, побеђивао и смењивао често њене владаре, а Рашани су се, после сваког неуспеха, покоравали, да се после кратког времена опет дигну, и сваки владар кога је Манојло поставио да буде представник и заступник његове политике у Рашкој – употребљавао је прву повољну прилику да се дигне против свога господара и да почне борбу за слободу свога народа.

Ту традицију прихватио је и наставио особито вешто Немања, потомак старе рашке жупанске породице, човек ретког политичког талента и темперамента и ретких организаторских способности.

Само је Немања променио дотадашњу тактику и почео је радити друкче но што су радили они које је он хтео да замени. Немања је, пре но што је постављен био за владара, радио системски на томе да задобије наклоност и поврење цара Манојла. Стога је он помогао Манојлу у чему је год могао док га није задобио за себе и уверио га да му је искрено привржен и одан. Немања је врло добро знао да му је за задобијање власти потребна наклоност Манојлова, али да му је за одржање власти потребна наклоност и љубав народа. Стога је Немања, напоредо са радом да задобије наклоност цара Манојла, уложио сав свој труд и у то да задобије у народу што већу популарност. Кад су због тога рада Немањина браћа устала на њега и заробила га, цар Манојло га је ослободио, и то не само због тога што му је Немања био одан, него свакако и због тога што је сматрао да су снажење и популисање Немањино и у његовом интересу.

Манојло је свакако то своје уверење још боље утврдио кад је, ускоро после тога, и Немањин најстарији брат, кога је Манојло 1168. године био поставио за владара, одустао од њега. Манојло га је, наравно, одмах збацио и поставио на његово место Немању, уверен да је напослетку српско питање дефинитивно решио, и да је на крају нашао човека у кога се може поуздати, и који ће му бити искрено одан и веран. Али Манојло се и овога пута преварио.

И Немања је, по својим личним наклоностима и жељама, и под утицајем средине са којом је радио, пошао путем својих претходника. И њему је главни циљ, који му је стално лебдио пред очима и којем је он све жртвовао, било ослобођење од Византије. И он је, исто као и његови претходници, друго мислио, а друго Манојлу говорио. Само је Немања био од њих много окретнији, даровитији и – сретнији.

У први мах је и Немања био покушао да и тактички пође путем својих претходника. Ускоро пошто га је Манојло поставио за владара, Немања је одустао од њега. Византијску војску, која је са најстаријим његовим братом била послана против њега, Немања је потукао до ноге код Пантина, и том се победом утврдио на престолу. После тога он се измирио са својом браћом, а и са Манојлом је опет ступио у добре односе и признао његову врховну власт (1169. године).

Али Немања је још увек био уверен да може брзо извести потпуну еманципацију од Византије, и када га је, ускоро после тога, Млетачка република позвала да у друштву са њом зарати на Византију, Немања је радо прихватио ту понуду уверен да ће у друштву и помоћу силне републике моћи остварити своје жеље (1173. године). Међутим, Немања је и у овој прилици погрешио. Византија је била јача но што је он мислио, а Млетачка република је била мање вољна да се залаже за њега и за српске интересе но што се он надао. Тако је Немања и овог пута претрпео пораз, и политички и војни и морални. Гологлав и са конопцем око врата, он је морао изићи пред Манојла и молити га за опроштај. Манојло му је опростио, али га је повео са собом у Цариград, да му тамо увелича тријумфални улазак, али је он освестио Немању, и он је од тога времена напустио несигурну и авантуристичку политику, и остао је Манојлу веран до његове смрти, чак и у моментима када га је тежак положај Византије могао мамити да покуша остварење своје старе жеље.

После тога Немања је сву своју пажњу обратио унутрашњем уређењу своје државе. Он је у то доба уништио богомилску јерес, која је, због својих комунистичких принципа, била опасна по државу, и извршио је успешно консолидовање и уређење државе.

После смрти цара Манојла (1180. године) Немања је, у савезу са Угарском, заратио на Византију, и освојио је простране земље у Поморављу и Повардарју (1183. године). Кад су 1185. године Бугари устали на оружје да се ослободе византијске власти, Немања је склопио са њима савез и успешно наставио своја освајања. Неколико година после тога (1189) немачки цар Фридрик Барбароса пошао је на исток да ослободи Христов гроб од неверника. Немања га је свечано дочекао у Нишу и покушавао је да са њим уговори савез и да добије његово признање на земље које је био освојио.

Али кад је Барбароса ускоро умро и Византија се ослободила опасности са те стране, цар Исак Анђел пође на Немању са великом војском и у бици на Морави потуче га до ноге (1190. године). Пораз је био велики и страшан, Немања је морао вратити Византији све земље освојене у последњим ратовима, али слобода и независност језгра српских земаља није више долазила у питање. У копаоничким планинама сачувана је независност и одатле је ускоро опет предузета офанзива за слободу у свим правцима.

Немања је поразом на Морави био још једном разочаран. Византија је још увек била јача но што је он мислио. Стога је он после тога сасвим напустио планове о поновним освајањима. А и старост је била на прагу. Најмилији син његов, Сава, био је отишао у Свету Гору, и позивао га је да остави престо, и да последње дане свога живота посвети Богу и молитви.

Када је, ускоро после тога, у Византији постао царем Алексије III, таст Немањиног средњег сина Стевана, жеља византијског двора да на српски престо дође царева кћи подударала се са жељом Немањином да се повуче од државних послова и да се покалуђери. Немања је онда сазвао државни сабор, дао је оставку на престо у корист свога сина Стевана, и закалуђерио се (25. марта 1196. године). Он је после тога остао неко време у Србији, па је онда отишао у Свету Гору, свом сину Сави, и подигао манастир Хиландар, који је постао расадник српске писмености. У Хиландару је Немања и умро (13. фебруара 1200. године).

Синови Немањини, особито Сава, трудили су се да подигну и утврде у народу култ његове личности, као родоначелника династије и као оснивача државе. Благодарећи томе раду и великим делима што их је Немања извршио, то је и постигнуто, и у свести народној било је стално живо уверење да од Немање почиње српски државни живот. То уверење живи у многом погледу још и данас.

По значају и по резултатима свога рада, Немања је без сумње једна од најпознатијих појава у нашој историји. Немања је имао особине потребне људима који стварају државе. Био је даровит, са много политичког темперамента, не сувише осетљив и без скрупула, енергичан и амбициозан, одличан организатор, војник, политичар и државник. Таквоме Немањи су таленат и судбина дали могућност да изврши дела чији су резултати били трајни и чије су се последице осећале стотинама година.

 

Станоје Станојевић

 

Извор: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 25–31.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

branislav mitrovic
Претходни чланак

Рођен је архитекта и професор Бранислав Митровић

draskovic
Наредни чланак

Рођен је књижевник и политичар Вук Драшковић