Да се не заборавиЗанимљивости

СТЕФАН И ДМИТАР ЈАКШИЋ

Подаци о Јакшићима сежу од времена српске Деспотовине, када су као племићка породица из Јагодине уживали велики углед међу српским народом. Родоначелник ове породице Јакша Брешчић помиње се као војвода деспота Ђурђа Бранковића (1427–1456), ког је деспот 1452. године упутио као посланика у Дубровник. Брешчић се помиње и као заповедник једног одреда од 1.500 коњаника, послатог од стране деспота Ђурђа као помоћ Турцима при опсади Цариграда 1453. године. По паду српске Деспотовине, непуну деценију касније, на простору Угарске сусрећемо браћу Јакшиће, Стефана и Димитра, потомке Јакше Брешчића.

Браћа Јакшић долазе на територију Угарске у другој половини 1464. године и насељавају се северно од Мориша. Боравећи у Угарској, браћа су од краља Матије Корвина (1458–1490) добила одређене поседе. Прво су добили властелинство у чанадској жупанији са градом Нађлаком, у ком су становали. Недуго по доласку у Угарску, 1467. године, краљ Матија им је повељом од 2. новембра издатом у Шегешвару доделио и поседе у Ердељу. Властелинство Јакшића се увећава 1472. године поседима у чанадској жупанији. Јакшићима је припао и град Корођ у Славонији а затим су њиховом имању придодати и поседи у арадској жупанији у два наврата, 1480. и 1486. године. На поседе који су се нашли у њиховом власништву Стефан и Дмитар су превасходно насељавали српске сељаке, што је за последицу имало то да су Срби половином XVI века овде представљали већинско становништво. Јакшићи су тако постали најмоћнија породица у Банату, одани угарским краљу за ког су обављали војну службу, те на тај начин увећавали своје имање. Обављајући војну службу за угарског краља Стефан и Дмитар су учествовали у одбрани угарске границе 1470–71. године, затим у опсади Шапца 1475–76; рату против Али-бега у Банату 1476; бици на Хладном пољу наредне године; походу на Србију 1481. и бици на Уни 1483. године. Учествовали су и у сукобу Матије Корвина и чешког краља Ђорђа Пођебрада (1458–1471), као и у сукобу Матије Корвина са Пољацима и Чесима (септембар–децембар 1474) у ком је Дмитар био заповедник барјактара. У оквиру сукоба Угарске и Турске браћа су учествовала и у бици код Пожежне у лето 1476. године. Већ наредне 1477. године Матија Корвин ушао је у сукоб са царем Фридрихом III Хабзбуршким, у ком су уз угарског краља били најугледнији племићи и великаши, међу којима и Стефан и Дмитар Јакшић. О јунаштву Дмитра Јакшића приликом опсаде Беча писао је његов савременик Ђорђе Сремац у својој Посланици о пропасти угарског краљевства. Сремац бележи да је Матија Корвин по склапању примирја са Турцима кренуо на Беч, те да је Угрима претила опасност од једног немачког витеза. Како би однео победу, краљ је донео одлуку да богато награди онога ко успе да га порази. Према Сремчевим речима, на овај позив краља одазвао се Дмитар Јакшић обративши се својим војницима: „Истински сведоци, војници моји, дедер само да узмемо мач у десницу; одмах ћете видети моју дивну војничку вештину, само се борите јуначким срцем са својом четом.ˮ Сремац бележи и да краљ ипак није био задовољан, с обзиром да је витез убијен, те да му је Дмитар на то одговорио: „Добро пази на се, краљу. Ако хоћеш да ратујемо, ратујмо: а ако нећеш, пусти дођавола!ˮ Овај Сремчев навод ипак морамо примити обазриво с обзиром да не можемо са сигурношћу тврдити да ли су ово заиста биле речи Дмитра Јакшића, или је аутор на овај начин само желео да истакне јунаштво свог савременика. Не улазећи даље у анализу овог Сремчевог навода, морам рећи оно што је са сигурношћу тачно: Због успеха у овом сукобу, Дмитар је од краља добио тврђаву Корођ, а затим је на предлог великаша послат у Ердељ како би се заједно са Павлом Кињижијем супротставио Али-бегу. Краљ Матија је током октобра 1486. године послао Дмитра Бајазиту II ради преговора. На повратку, Дмитар је убијен 6. новембра 1486. на Језавском мосту у близини Смедерева од стране Гази Мустафе. Стефан Јакшић је надживео брата, умро је у Бечу приликом посете краљу Матији, 5. јануара 1489. године.

ПИШЕ: Мср историчар Мирјана Варничић

Библиографија:

  • Božanić Snežana, Kisić-Božić Milica, O prvoj generaciji Jakšića na tlu južne UgarskeStefanu i Dmitru u delu Rerum Ungaricarum Dekades, GFF u Novom Sadu, 41, 2017, str. 119–132.
  • Ивић Алекса, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703), Нови Сад 1929.
  • Лемајић Ненад, Српска елита на прелому епоха, Сремска Митровица, Источно Сарајево 2006.
  • Михајловић Константин, Јањичарове успомене, Посвета, Српска књижевна задруга, Београд 1986, стр. 117–118.
  • Поповић Душан, Срби у Војводини, I, Нови Сад 1990.
  • Сремац Ђорђе, Посланица о пропасти угарског краљевства, Београд 1987, стр. 15.
  • Станојевић Станоје, Нешто о Јакшићима, Нова искра, 3, 1901, стр. 164–165.

 

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

bojcinci
Претходни чланак

Стрељани су становници Бојника и Драговца

Стојан Новаковић
Наредни чланак

Умро је политичар, дипломата, филолог и историчар Стојан Новаковић