Сирогојно је село на Златибору, 29 км јужно од Ужица. У селу се налази Музеј народног градитељства Старо село. Изградња овог споменика изузетне вредности започета је 1980.

Старо село има око 40 објеката, зграда саграђених од дрвета ‒ брвана. Чине га две окућнице, двориште са стамбеним и привредним зградама, какве су, још у првој половини XX в., имале углавном задружне сеоске породице, домаћинства на Златибору и у шумовитим пределима динарских планина. Изван овог простора, десетине зграда, такође оригиналних, делимично су преуређене и опремљене за пријем и боравак посетилаца, као и за извођење програма. У неким од зграда смештене су радионице и продавнице за производе домаће радиности и друге делатности Музеја.

У окућницама се налази по једна златиборска дводелна кућа брвнара са високим четворосливним кровом покривеним шиндром и са карактеристичним димњаком „капићем”. Уз кућу су „зграде” ‒ вајати у којима су становали, спавали и чували своје личне ствари млађи брачни парови задружне породице. Затим, домаћинства имају млекар, амбар, кош ‒ салаш за кукуруз, качару са казаном за печење ракија, а по једно хлебну пећ, пчелињак и мишану за сушење шљива. Стаје за стоку су саставни део окућнице, али су, како је то уобичајено, саграђене мало издвојено од основног дворишта.

На шумском пропланку, одвојен засадом борова (око 100 м), подигнут је летњи сточарски стан. Састоји се од две колибе, које у свему личе на куће, али су знатно мањих димензија и са мање опреме. Ту је и једна реконструисана кулача (примитивни сточарски стан купастог облика), као и кућер, покретна кућица ‒ кревет на саоницама за чобанина да би могао стално бити у близини стада оваца.

Све зграде пренете су из околних златиборских села и опремљене, као и дворишта, аутентичним покућством, посуђем, уређајима, справама, оруђима и алатима. У саставу музејског простора су и сеоска Црква Светог Петра и Павла и старо сеоско гробље, што цео амбијент чини веродостојним и потпунијим.

Старо село је етнографски муезј на отвореном простору у којем се приказују архитектура, унутрашње уређење зграда, начин приређивања и организација породичног живота људи брдско-планинских предела на Златибору. Све ово веома је слично било у већем делу југозападне Србије, као и у пространим шумовитим пределима динарске области. Кућа брвнара је веома архаична и њено порекло може се са сигурношћу везивати за праисторијско балканско и старословенско наслеђе, јер то потврђују археолошки налази. Зато грађевине у Музеју, мада су из XIX в., у сачуваним облицима, технологији градње, организацији становања и другим одликама садрже вредности од великог етнографског значаја.

Црква брвнара посвећена Св. Петру и Павлу саграђена је 1821. ктиторством Јована Мићића, сердара Милоша Обреновића. Звоник над припратом подигнут је 1891. Испод кровног венца тече фриз слепих аркадица, као на старим  црквама рашког стила. Стари иконостас, који је радио чувени Симеон Лазовић (1764), донет из другог храма, комбинован је са архитравом рађеним руком Петра Молера, зографа и војводе из Првог српског устанка. Мала врата на северном зиду рад су непознатог доброг мајстора с краја XVIII в. Надгробни споменици у околини имају рељефне украсе карактеристичне за крај XVIII и почетак XIX в.

ИЗВОР: Културна ризница Србије [саставио и уредио Јован Јанићијевић], 3. издање, ИДЕА, Београд, 416‒418.