Aktuelnosti

STARI SVADBENI OBIČAJI

Kako je sezona venčanja u punom jeku, rešili smo da zavirimo u stare albume i poneke etnografske beleške i otkrijemo stare svadbene običaje. Kako se i u svim drugim segmentima folklora i narodnog života običaji razlikuju ՚od sela do sela՚ (a nekmoli širom srpskog etničkog prostora) izdvojićemo one rasprostranjenije.

Sve započinje gledanjem i naređivanjem. „U zakazani dan momak sa nekim starijim iz kuće dolazi kod devojke radi ՚gledanja՚ i ՚naređivanja՚.

Dok se momak i devojka puste da nasamo razgovaraju i da se malo upoznaju, dotle se stariji ՚naređuju՚ i pogađaju oko spreme, miraza i svadbe. Ako su se momak i devojka jedno drugom dopali a stari se ՚naredili՚, momak daruje devojku prstenom, a njegov otac je ՚kapariše՚, to jest da joj izvesnu sumu novca, koja mu se vraća u duplom iznosu ako bi devojka raskinula s momkom pre svadbe.

Na ogledu se utanače dani prosidbe, veridbe, ispita i svadbe i svaka kuća počinje za sebe sa pripremama za svadbu.” (Vuković 2004: 35) Po ogledu sledi prosidba koja se odvija na sličan način – mladić sa ocem, stricem i drugim rođacima odlaze u devojčinu kuću da je prose (ponegde na momka tad bace čičak da bi se devojka zalepila za njega kao čičak na odeću). Ako bude kako je dogovoreno na ogledu, devojka bude isprošena te je svekar, ili ko drugi iz mladićeve kuće, dariva dukatima. Prstenovanje devojke moglo je biti i na ogledu, i na veridbi, i na prosidbi.

Običaj je na veridbi da momkova familija donese veliku pogaču u kojoj su rođaci i prijatelji stavili darove za mladu, obično zlatan i srebrni novac, a u novije vreme i papirne novčanice. Devojka ih zauzvrat daruje košuljama, čarapama, maramama i sl. Ako se budući mladenci i njihovi roditelji dobro poznaju (ili ako se, iz raznih razloga, nema dovoljno vremena na raspoloženju), ponegde je običaj da se prosidba i veridba obave o istom trošku.

VERIDBA2

IZVOR: Narodna biblioteka Požega

VERIDBA

IZVOR: Narodna biblioteka Požega

Predbračni ispit mladenaca uslov je za crkveno venčanje i može se obaviti u okviru veridbe, ali svakako najmanje tri „nedelje pre venčanja, kako bi sveštenik mogao na tri liturgije u crkvi da oglasi želju kandidata za venčanje i da pita narod da li postoji neka smetnja za njihov brak.” (Antonić 1999: 174) Ispitom crkva utvrđuje da li budući mladenci ispunjavaju sve kanonske uslove za brak. Njega obavlja nadležni sveštenik devojke, odnosno buduće neveste. Predbračnom ispitu mogu prisustvovati i roditelji budućih mladenaca, ali to nije obavezno.

Stara srpska seoska svadba (IZVOR: Narodna biblioteka Požega)

Stara srpska seoska svadba (IZVOR: Narodna biblioteka Požega)

Svadba se u staro vreme obično zakazivala s jeseni pa do božićnih poklada, jer je u to doba imalo i dosta slobodnog vremena, i materijalnih mogućnosti za svadbu. Svakako je pravilo – i danas – da se venčanja ne obavljaju u vreme posta.

Stara srpska seoska svadba (IZVOR: Narodna biblioteka Požega)

Stara srpska seoska svadba (IZVOR: Narodna biblioteka Požega)

„Pre svadbe mladoženja ili njegov otac, ili neko od njegove muške familije, punom okićenom buklijom obilaze i pozivaju na svadbu svadbare i ՚zakonike՚: kuma, starojka, vojvodu, barjaktara, ručnog devera, lažnju i čauša. Vojvoda ili čuturdžija ili mladoženjski momak poziva ostale svadbare na svadbu.

Stara srpska građanska svadba (IZVOR: Narodna biblioteka Požega)

Stara srpska građanska svadba (IZVOR: Narodna biblioteka Požega)

Od imovinskih prilika mladoženje zavisi koliko će svatova biti pozvano. Oni koji prihvate poziv za svadbu, napiju se iz buklije, nazdrave mladencima i domaćinu koji ih poziva i kite bukliju čarapama, peškirima, maramama ili samo cvećem.” (Vuković 2004: 36–37) Ipak, u varošima i gradovima se posebno poštovao kućni mir, te se javila potreba za pismenim obaveštavanjem. Tako nastaju u prvoj polovini 20. veka, uglavnom kod imućnijeg građanstva, prve pozivnice za venčanje.

IZVOR: Narodna biblioteka Požega

IZVOR: Narodna biblioteka Požega

Sadržavale su sve informacije vezane za venčanje. Tekst je bio „sa puno uglađenih reči gde se ljudi pozivaju da slave ljubav” (Veb), a dizajn se nije puno razlikovao od običnog pisma. Vremenom su buduće neveste posvećivale pažnju ukrašavanju pozivnica, pa su ih često i same oslikavale. Pozivnice u širu upotrebu ulaze nakon Drugog svetskog rata. Danas je običaj je da se kumu i starom svatu pozivi lično odnesu, a ostalima se mogu poslati poštom.

IZVOR: Narodna biblioteka Požega

IZVOR: Narodna biblioteka Požega

ODGOVOR NA POZIVNICU

IZVOR: Narodna biblioteka Požega

 

AUTOR: Aleksandra Anđić, diplomirani filolog

AUTOR: Aleksandra Anđić, diplomirani filolog

Veliku zahvalnost za pomoć u nastajanju ovog teksta o srpskim svadbenim običajima dugujemo Narodnoj biblioteci Požega http://bibliotekapozega.org.rs/.

Literatura:

  • Milan T. Vuković, Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba: sa kratkim pogledom u njihovu prošlost (napisao, prikupio i obradio Milan T. Vuković sa grupom saradnika), Beograd: Sazvežđa, 2004. (12. dopunjeno izd.)
  • Dragomir Antonić, Običajnik kod Srba: sa narodnim kalendarom za 1998. godinu, Beograd: ABC Grafika, 1997.
  • Veb: http://www.ckm.rs/ljubav/pozivnice-za-svadbu-od-cuture-do-video-pozivnice/ pristupljeno: 15. 2019. u 16.23
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

purple-grapes-553462_1280
Prethodni članak

U POČETKU BEŠE REČ

Spoomenik u Kragojevcu
Naredni članak

Dogodila se „Krvava bajka”