Актуелности

СТАРИ СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ

Како је сезона венчања у пуном јеку, решили смо да завиримо у старе албуме и понеке етнографске белешке и откријемо старе свадбене обичаје. Како се и у свим другим сегментима фолклора и народног живота обичаји разликују ՚од села до села՚ (а некмоли широм српског етничког простора) издвојићемо оне распрострањеније.

Све започиње гледањем и наређивањем. „У заказани дан момак са неким старијим из куће долази код девојке ради ՚гледања՚ и ՚наређивања՚.

Док се момак и девојка пусте да насамо разговарају и да се мало упознају, дотле се старији ՚наређују՚ и погађају око спреме, мираза и свадбе. Ако су се момак и девојка једно другом допали а стари се ՚наредили՚, момак дарује девојку прстеном, а његов отац је ՚капарише՚, то јест да јој извесну суму новца, која му се враћа у дуплом износу ако би девојка раскинула с момком пре свадбе.

На огледу се утаначе дани просидбе, веридбе, испита и свадбе и свака кућа почиње за себе са припремама за свадбу.” (Вуковић 2004: 35) По огледу следи просидба која се одвија на сличан начин – младић са оцем, стрицем и другим рођацима одлазе у девојчину кућу да је просе (понегде на момка тад баце чичак да би се девојка залепила за њега као чичак на одећу). Ако буде како је договорено на огледу, девојка буде испрошена те је свекар, или ко други из младићеве куће, дарива дукатима. Прстеновање девојке могло је бити и на огледу, и на веридби, и на просидби.

Обичај је на веридби да момкова фамилија донесе велику погачу у којој су рођаци и пријатељи ставили дарове за младу, обично златан и сребрни новац, а у новије време и папирне новчанице. Девојка их заузврат дарује кошуљама, чарапама, марамама и сл. Ако се будући младенци и њихови родитељи добро познају (или ако се, из разних разлога, нема довољно времена на расположењу), понегде је обичај да се просидба и веридба обаве о истом трошку.

VERIDBA2

ИЗВОР: Народна библиотека Пожега

VERIDBA

ИЗВОР: Народна библиотека Пожега

Предбрачни испит младенаца услов је за црквено венчање и може се обавити у оквиру веридбе, али свакако најмање три „недеље пре венчања, како би свештеник могао на три литургије у цркви да огласи жељу кандидата за венчање и да пита народ да ли постоји нека сметња за њихов брак.” (Антонић 1999: 174) Испитом црква утврђује да ли будући младенци испуњавају све канонске услове за брак. Њега обавља надлежни свештеник девојке, односно будуће невесте. Предбрачном испиту могу присуствовати и родитељи будућих младенаца, али то није обавезно.

Стара српска сеоска свадба (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Стара српска сеоска свадба (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Свадба се у старо време обично заказивала с јесени па до божићних поклада, јер је у то доба имало и доста слободног времена, и материјалних могућности за свадбу. Свакако је правило – и данас – да се венчања не обављају у време поста.

Стара српска сеоска свадба (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Стара српска сеоска свадба (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

„Пре свадбе младожења или његов отац, или неко од његове мушке фамилије, пуном окићеном буклијом обилазе и позивају на свадбу свадбаре и ՚законике՚: кума, старојка, војводу, барјактара, ручног девера, лажњу и чауша. Војвода или чутурџија или младожењски момак позива остале свадбаре на свадбу.

Стара српска грађанска свадба (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Стара српска грађанска свадба (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Од имовинских прилика младожење зависи колико ће сватова бити позвано. Они који прихвате позив за свадбу, напију се из буклије, наздраве младенцима и домаћину који их позива и ките буклију чарапама, пешкирима, марамама или само цвећем.” (Вуковић 2004: 36–37) Ипак, у варошима и градовима се посебно поштовао кућни мир, те се јавила потреба за писменим обавештавањем. Тако настају у првој половини 20. века, углавном код имућнијег грађанства, прве позивнице за венчање.

ИЗВОР: Народна библиотека Пожега

ИЗВОР: Народна библиотека Пожега

Садржавале су све информације везане за венчање. Текст је био „са пуно углађених речи где се људи позивају да славе љубав” (Веб), а дизајн се није пуно разликовао од обичног писма. Временом су будуће невесте посвећивале пажњу украшавању позивница, па су их често и саме осликавале. Позивнице у ширу употребу улазе након Другог светског рата. Данас је обичај је да се куму и старом свату позиви лично однесу, а осталима се могу послати поштом.

ИЗВОР: Народна библиотека Пожега

ИЗВОР: Народна библиотека Пожега

ODGOVOR NA POZIVNICU

ИЗВОР: Народна библиотека Пожега

 

АУТОР: Александра Анђић, дипломирани филолог

АУТОР: Александра Анђић, дипломирани филолог

Велику захвалност за помоћ у настајању овог текста о српским свадбеним обичајима дугујемо Народноj библиотеци Пожега http://bibliotekapozega.org.rs/.

Литература:

  • Милан Т. Вуковић, Народни обичаји, веровања и пословице код Срба: са кратким погледом у њихову прошлост (написао, прикупио и обрадио Милан Т. Вуковић са групом сарадника), Београд: Сазвежђа, 2004. (12. допуњено изд.)
  • Драгомир Антонић, Обичајник код Срба: са народним календаром за 1998. годину, Београд: АБЦ Графика, 1997.
  • Веб: http://www.ckm.rs/ljubav/pozivnice-za-svadbu-od-cuture-do-video-pozivnice/ приступљено: 15. 2019. у 16.23
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

purple-grapes-553462_1280
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

Спооменик у Крагојевцу
Наредни чланак

Догодила се „Крвава бајка”