АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиОбичај

СТАРИ ОБИЧАЈИ: Окупљање сватова и одлазак по невесту

Венчани кум обично је особа која је крстила младожењу, тј. особа са којом је већ окумљена момкова кућа. Ако он не може да венча младенце, онда пошаље сина или брата да га замени. Он је, по правилу, куповао бурме и набављао бело платно за венчање и свеће. Друга главна личност која је, као и кум, сведок младенцима пред Богом јесте стари сват или старојко за кога се каже да га младожења бира по свом нахођењу, међутим, негде је у тој улози обавезно његов ујак. Војвода свадбе је младожењин друг или неко од фамилије, најчешће зет, теча или сл., девер је по обичају његов брат или друг (бележи се да је у Источној Србији понегде девојка, обично младожењина сестра, могла бити у улози девера). „Девер предводи младенце у нов живот, а војвода се стара о реду и поретку на свадби.” (Вуковић 2004: 37) Особе чија је улога понајвише да увесељавају госте јесу лажња и чауш. Лажња је особа обдарена да лаже и забавља госте, а негде је и „главни подрумар који у име домаћина прима ՚част՚ од гостију и чува док не дође време да се та ‘част’ уз представљање дародаваца, уз шалу и пецкања, не изнесе пред сватове.” (Вуковић 2004: 37) Чауш такође увесељава госте, али и штити младенце од урока тиме што се накарадно обуче и на себе привуче ՚зле очи՚ место на младенце. Чауш се у свадбеној пракси све више губи.

Сеоски младенци (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Сеоски младенци (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Дан уочи свадбе обичај је да се девојачка спрема (руба, роба) пошаље у њен нови дом, младожењиној кући, што је праћено песмом и весељем. Младу у родитељском дому чувају и церемонијално облаче њене другарице. На Косову и Метохији купају је око поноћи. У воду би стављали босиљак и друго цвеће, чепове од буради, а посипали би је водом из ракијског бардака. На сличан начин невеста се опремала и у другим српским крајевима. Обичај је и да младожењу увече, пред свадбу, обрије девер, чак и ако се младожења није дотад бријао (ако је млад).

„Пошто се свадбе обично одржавају недељом, то већ у петак увече, а најдаље у суботу, почиње окупљање свадбара[1] код младожењине куће. Неки долазе да помогну домаћину, а неки да се веселе. Међутим, још од четвртка код младожењине куће девојке из суседства почињу да месе хлебове за свадбу и певају нарочите песме уз овај посао. То се ради и код девојке, само се почиње дан касније, јер је потреба за хлебом мања. […] Сваки сват најављује свој долазак пуцањем пред младожењином кућом. Ту их девојке ՚рузмаринке՚ иските рузмарином или вараклисаним гранчицама јелке а понегде и пешкирима. Рузмарини се стављају на десни део груди а пешкир закачиње на десно плеће или раме. Такође се оките пешкирима и цвећем и сви коњи и кола која учествују у свадбеној поворци. Сваки свадбар за примљени рузмарин или пешкир дарује девојке рузмаринке. Зато се за кићење сватова обично позову девојке блиске младожењиној кући, обично оне које су и хлеб месиле.

seoska svadba 4

Сеоска свадба (ИЗВОР: Народна библиотека Пожега)

Девојке ՚рузмаринке՚ оплету венце од цвећа и њиме иските капију и код момка и код девојке. Обично се капија искити дан пре свадбе; венци се скидају после недељу дана, или кад се сасуше.” (Вуковић 2004: 38–39)

Уобичајено је да сви који су у сватовима доносе поклон младенцима, али и прилоге у јелу и пићу, попут печеног прасета или јагњета, погаче, колача, торте, балона вина или ракије. Ти прилози се зову част и предвиђени су да се служе после ручка, као његов наставак. Све прилоге или част прима подрумар и чува до изношења пред сватове.

Полазак по невесту најављује војвода најчешће овом песмом (како наводи Вуковић (Вуковић 2004: 39)

՚Устај, куме, устај, стари свате,

време дође ваља путовати,

рано ид’те рано се вратите,

рано нама снаху доведите…՚

Одлазак по девојку праћен је уобичајеним сватовским песмама. На челу колоне јаше војвода са искићеном пуном буклијом, затим барјактар са државном заставом, те остали сватови по старешинству. Влаховић пише како је структура те поворке по називима, опреми и поретку, подсећала на мању војну јединицу где је сваки појединац имао одговарајући задатак и извршавао га по наредби старог свата. (Влаховић 1999: 253)[2] Стари је обичај био да, пре доласка у младину кућу, сватови и свадбари на преко својих представника ՚поделе мегдан՚ што је наличило на витешке игре са стрелцима, рвачима и тркачима на коњима.[3] Одавде је потекло гађање јабуке или тикве високо учвршћене на мотки поред капије. Тек кад сватови погоде јабуку, имају допуштење да уђу у двориште.

Девер, по обичају, има задатак да изведе младу из њеног дома како би је ՚предао՚ младожењи, но најпре се дуго ՚цењка՚ са младиним братом или рођаком, колику ће му награду у новцу оставити (՚злато за злато՚).

Пошто на концу откупе младу, пред сватове се износи бушна погача на коју свекар, па сви остали сватови стављају сребрну или златну пару, и тиме дарују невесту. После погаче износи се и девојачка јабука у коју сватови забадају новац и тиме је такође дарују.[4] После даривања младе, њене ‘рузмаринке’ ките свадбаре такође рузмарином и пешкирима.

Наводи се обичај да за време свадбеног ручка младожења од таста добија чашу пуну вина у којој је сребрна или златна пара, а у новије време чаша се обавија већом папирном новчаницом.

 

АУТОР: Александра Анђић, дипломирани филолог

АУТОР: Александра Анђић, дипломирани филолог

Литература:

  • Петар Влаховић; Србија: земља, народ, живот, обичаји; Београд: Етнографски музеј – Вукова задужбина, 1999.
  • Драгомир Антонић, Обичајник код Срба: са народним календаром за 1998. годину, Београд: АБЦ Графика, 1997
  • Милан Т. Вуковић, Народни обичаји, веровања и пословице код Срба: са кратким погледом у њихову прошлост (написао, прикупио и обрадио Милан Т. Вуковић са групом сарадника), Београд: Сазвежђа, 2004. (12. допуњено изд.)

[1] Вероватно: сватова. Свадбари су гости са невестине стране. Прим. А. А.

[2] Код овог аутора стари сват је имао главну улогу утолико што се код њега, а не код младожење, окупљала сватовска поворка одакле је одлазила по невесту.

[3] Ово наводе и Вуковић 2004: 39–40 и Влаховић 1999: 253, с тим што Влаховић везује обичај за југозападну Србију.

[4] Многобројни свадбени обреди праћени су даровима и уздарјима и имају за циљ да се обезбеди здравље, плодност, напредак и економско благостање младенаца. Ту улогу, уосталом, имају сви поклони гостију на свадбеном весељу. (Влаховић 1999: 253, Антонић 1997: 177)

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

jovanovic
Претходни чланак

Рођен је писац надреалиста Ђорђе Јовановић

jeremic
Наредни чланак

Рођен је књижевни критичар и професор Љубиша Јеремић