АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СТАРЕ СРПСКЕ ВОЋКЕ У ЈЕЗИЧКОМ ОГЛЕДАЛУ

Пре коју годину у Српској академији наука и уметности постављена је изложба посвећена српским аутохтоним воћкама (Старо и нестало воће Србије). Изложба је имала снажан одјек у медијима, подсетила је многе од нас на плодове наших древних воћака, на њихова моћна и дуговечна стабла. У Академијиној галерији кичицом је, уз покоју другу воћку, вешто дочарана јабука: петровача, памуклија, циганчица, шимширка, шарунка, крстовача итд., те крушка: јагодњача, јечмењача, илињача, лубеничарка, сијерак.

Политика је као лист имала добру традицију да у чланцима путописног или сличног карактера обрати пажњу и на старе српске воћке и њихова имена или да, сасвим ретко, дâ какав систематичнији преглед наших аутохтоних воћака. Овде бих да поменем број 13.699 из 1950. године, где се наводи четрдесетак назива домаћих воћака. Ова и многобројна друга имена преузета из многих речника (од Вуковог Рјечника наовамо), старијих воћарских приручника и брошура, листова и часописа чине именослов аутохтоних воћака које обитавају (или су обитавале) у различитим крајевима српског етничког простора.

Општи појмовник до данас сакупљених назива (сачињен на основу мојих претраживања) чини око 1.500 лексичких јединица. Тај немали број народних термина знатно је обогатио општи речнички фонд српскога језика.

Начелно и сасвим угрубо речено, српску воћарску баштину чини онолико јабука, шљива и других воћака колико постоји основа за именовање појединачних воћака као ботаничких јединки. Па ипак, у српском језику постоји незнатан број (да их тако назовемо) снажних основа које се јављају у већем броју варијантних назива. Као пример навео бих називе за јабуку коју карактерише уздужна браздавица са једне стране, тур. lif (= биљно влакно, нит или конац): илифанка, јелива, јеливанка, јеливка, јелипавка, јелипавна, лифанка. С друге стране, постоје и оне фреквентне основе којима се изражава каква општа особина, и оне служе за творбу назива већег броја различитих воћака једног ботаничког рода. Тако се реч жут јавља као основа у десетак назива за крушку: жутара, жутарац, жутарка, жутац, жутача, жутика, жутина, жутица, жутљика, жуторепњача, жутуља, жутунац, жутурак. Иако су посреди махом различите врсте крушака, речју жут изражава се само она општа особина плода која је послужила, независно од краја до краја (од села у источној Србији до оних у Далмацији и Славонији), као општи покретач при уобличавању њихових назива.

У општој поплави воћака странога порекла, од јабуке Idared (која се у народу једноставно зове ајдара), до крушке киферов сејанац (данас у народу позната као лимунка или солунка) – наше воћке и њихови називи делују као нешто архаично, као неки остатак минулог света и бившега језика. Ретке су воћке аутохтонога порекла, попут јабуке будимке, будимлије или будимњаче (познате још из немањићке државе и од Светога Саве, а именоване према жупи Будимље), што се јављају на пијачним тезгама у Србији и другде.

Преиод формирања српске воћарске баштине, а упоредо са њом и процес уобличења наше воћарске терминологије, био је веома дуг. Њихови почеци се мање-више поуздано могу везати за период настанка првих српских држава. Развој друштвеног живота, а самим тим и ширење воћарске праксе, унеколико је осујећивала османска управа у средњем веку. С друге стране, калемљење воћака пореклом са истока оставило је уочљив траг у именослову воћака код Срба. Бројне воћке пренесене из турских покрајина именоване су према речима турскога порекла, нпр. арапка (крушка, јабука, шљива), сенабија, синабија или срнабија (јабука именована према називу турскога града Синоб, на обали Црнога мора), џанарика (према тур. can eriği) итд.

Удео других језика и других народа углавном је спорадичне природе. За разлику од турског утицаја, који се ширио из источног правца, западни делови српске језичке територије више су били подложни ширењу воћака европскога порекла и њихових имена. Тако су према талијанским основама именоване мезаница (смоква, маслина), мезевка (јабука, Славонија), пртабоњка јабука (тал. bruttabuona); немачка сложеница Dechantsbirne  адаптирала се код нас као деканка или деканткиња (крушка), сложеница Kaiserbirne као кајзиберка, кајзиперка или кајзерка, или још снажније у духу српскога језика: царска крушка.

Неђо Јошић

 

Извор: Јошић 2016: Неђо Јошић, „Старе српске воћке у језичком огледалу”, у: Речи под лупом: зборник радова о лексици српског језика [ур. Рајна Драгићевић], Београд: „Танеси”, 35–37.

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

13-Josif-Pancic-768x1024-1
Претходни чланак

Oткривен je споменик Јосифу Панчићу у Београду

DjuricVojislavJ_F-526
Наредни чланак

Умро је историчар уметности, професoр и академик Војислав Ј. Ђурић