АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Све што дајемо у уметности – вечно је!

[…]

Хтео сам да „направим”, пошто-пото, један разговор са Винавером. Нажалост, то ми је успело само донекле. Као што ће се видети. Говор који ми је том приликом одржао, ја сам записао колико сам могао тачније. Његово изражавање личи на ракетлу: прво један снажан млаз у висину па тек онда, тамо горе, расцветавање у читав круг варница. Свака идеја код њега носи у себи способност поновног распрскавања. У томе и лежи главна немогућност верног доношења Винаверовог говора, који је, око једне главне идеје, стално отварање, стално расцветавање, стално прскање у све шире кругове. Ово што доносим, само је део једног дела, само делић једног бујног Винаверовог монолога.

 

„…Никад нисам хтео да се фиксирам. Живот је у постојању, у сталном напред.

…Велика сласт у испољавању себе. Али и страховито. Све што је у нама био хаос и сукоб сила, неодређеност, све је постало просто, да се осећа огроман губитак – тај прелаз из живота у уметност је добар баш у томе што се може фиксирати један његов део. Уметност је нешто што су људи пронашли да сачувају своју најтајнију срж – као сок који струји кроз гране и пупољке, а бесмислено цури кад се посече – јер ми смо посечени на сто места, ми смо посечени на сто рана кроз које тече крв, прошлост, и не наша; међутим цело људско биће са безбројем тих отворених рана представља једну симфонију да је то једна огромна срећа, нешто јединствено, дакле unique, да се живи у томе струјању, у томе често сулудом трошењу својих снага на циљеве који нису циљ органски, који не знају ништа ни за рашћење ни за остварења. У последњем чину Тристана и Изолде имате тај величанствени тренутак (за мене уопште најсвечанији) кад Тристан, осећајући долазак Изолде, смртно рањен скида завој са ране да би цело његово биће, његова крв истекла у правцу доласка Изолде. Ја сам имао хиљаду пута у животу то огромно задовољство када сам цело своје биће (тајно од свију који ме окружавају) разломио да се потпуно нерационално изгубим, али не очекујући један велики догађај, или једну Изолду сна, или чега било, него да се свесном жртвом изгубим према ма чему било – нарочито према природи. То је тај моменат кад се две крви помешају.

Међутим, уметничко стварање тражи да се не само преко толиких рана него да се и преко свих слабијих места, која су вам позната или непозната у бићу, поставе завоји како би се цело биће могло концентрисати за један израз, за једну јасну и одређену манифестацију. И у томе има један страховит бол, такво насиље према милиону својих жилица, милиону својих пора, да је несумњиво да су сви уметници доживели у исто време стварања најтеже часове, најгорче, јер ништа нема страшније него насиље над самим собом – и то не насиље хотено и осионо (које би већ самим тим имало оправдања јер би одговарало своме појму и створило један победнички паралелизам), него једно насиље ради циљева разумних и схватљивих, и зато до крајности увредљиво за све наше несвесне и безумне тежње. Насиље неразумно је само собом оправдано пред оним нижим бићима нашим. Пчела која има све своје функције да сведе на једно… Према томе има смисла она изрека да најбоља песма није написана. Треба доћи до тога да се све више воли свој продукт од себе сама – то је за многе људе једна врховна жртва за коју немају снаге. Исто као у овој великој природи око нас, имате изненадних разумевања за обасјај једне урвине, или за случајност једне тамне камените линије која се сурвава нагло и завршно, и онда не желите, не можете да желите да се све сведе на декор вечитих брда, као што не смете да допустите ни да је мисао та велика завршност, претежнија, важнија од случаја, који је можда моћније откровење. Међутим, „случајно” се у уметничком стварању мора жртвовати. Све што ми дајемо у уметности, вечно је. (Вечно, наравно, у разним модалитетима, колико је ко имао снаге да од случаја реалише вечност.) Ја вечност мрзим. И зато, пошто је то основна црта, то се сви проблеми у мени одигравају као игра између вечности и случаја.

[…]

…Постоји, познато вам је, Сократова миеутика (порођајна наука) тј. да се из самих личности ишчаури оно што је њихово а до чега они сами по себи не би могли доћи. То је смисао мога рада, мога утицаја са нашим млађим нараштајем. Никада нисам имао жеље да ја будем шеф школе и да стварам од људи који нису Винавери лажне и непостојеће Винавере, када сам имао на расположењу живе душе, живе преплетене нерве људи у којима сам ја слутио, а доцније и имао срећу видети, сасвим друге демоније. Можда ће неки ту моју улогу потценити, можда ће ме за оваква тврђења страсно напасти: то не може доказати ниједан историчар (ако би узео труда да то доказује), јер су лични односи толиких мојих година били неподлежни свакој индискретној контроли културног историчара. Али ја осећам да сам ја тај који сам гурнуо толике наше духове на путеве разних праваца који су мени изгледали одговарајући за њих. Од тога је било, несумњиво, културног врења и значајних резултата. Ја сам осећао у себи тајни суптилни манометар који је регулисавао безбројне притиске на разним осетљивим тачкама наше духовне радионице. Несумњиво да је од овога мога експериментисања много људи пропало, препукло, не издржавши она стања у која сам их доводио.

Све ово ја нисам радио из дилетантизма него из дубоког убеђења. У нашем књижевном језику мислим да сам имао сличну улогу, и за мене је несумњиво да сви људи у нас који данас пишу носе у себи утицај не мој него мога језика. Ово бих хтео да некако подвучете јер ја сам и озбиљно и играјући се покушао да утврдим, развијем, или инаугуришем многоструке могућности нашег уметнички потпуно неискоришћеног језика – у разним правцима. Мени су биле интересантније, фаталније могућности и интуиције, правци којима би живот могао потећи – неголи сама окамењена постигнућа. (Још увек, понављам Вам, да ко жели да ме нађе нека ме тражи и нађе у мојим песмама: ту сам и сам себе тражио… Ту ће наћи и то, и оно што ја још не знам.) А наш језик данас сунчам на Алпима и напајам видицима зрачним и магленим, залеђујем у глечере и бацам низ литице уз песму сумануту птица грабљивица. Шта ћу од њега учинити? Не знам. Али биће за све вас. И за мене. Хоћу да га учиним космичким. Пријемљивим за мисао звезда. Или просто да га преобразим у Кумову сламу?… Чекајмо…”

Лозана, 14. априла 1929.

Извор: Ћосић 2012: Бранимир Ћосић, „Станислав Винавер”, у: Десет писаца – десет разговора, Београд: „Службени гласник”, стр. 111–121

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Претходни чланак

Умро је композитор, диригент и педагог Војислав Илић

paskaljevic
Наредни чланак

Рођен је редитељ Горан Паскаљевић