Када је Лубарда, пре кратког времена, излагао своје слике у Улусу, било нас је неколико који смо ишли сваки дан да те слике гледамо. – Сваки дан у току читавога месеца дана. Једаред, после неке премијере, око пола ноћи, враћали смо се Теразијама. Ко зна како и откуд, пролазио и Лубарда Теразијама и ми га замолимо да нам зачасак отвори изложбу. У поноћној тишини, озарени свима виделима запаљене електрике, те су ми слике планина и гора и шарених каменитих замршаја дошле још чудније и лепше. Баш зато што представљају живу и заносну природу, дошле су ми сто пута вампирскије и аветскије под снопом апстрактне светлости огромних сијалица електричних. Ту ноћ, са сликама аветским, шареним, нећемо заборавити ми, којима је она била поклоњена.

Можда велике сликаре и не треба гледати на један исти начин, макар то био и начин који сликама даје највећу разиграност. Можда слике треба гледати и обасјане сасвим друкчије. Тако и један велики песник можда не треба крајности да бисмо могли да га обухватимо, и у себе примимо. Можда је огромнога Гетеа, чијем су се вијугавом и засењујућем стиху дивили и мирни и педантни и романтични и извитоперени Немци – можда је Гетеа требало баш осетити из друге перспективе, макар и недовољније, како га је, рецимо, осетио његов пријатељ, Женевљанин Соре, који није посве владао немачком говорном мелодијом, и у слутњи и сумњи, и у несигурности. Тако смо и ми оне ноћи посматрали платна Лубардина. Па смо разговарали. Један је од наших рекао: Можда се ми ипак варамо. Можда Лубарда није велики сликар. Можда само експериментише. Ко зна шта ће насликати сутра, шта прекосутра?

Други је одговорио: Па нека је он и заблуда наша. Што да га не гледамо из перспективе данашње наше заблуде, и неодољиве жеље која изискује да буде и наш неки сликар – велики сликар.

Један је рекао: Написао сам чланак за новине о Лубарди као великом сликару. Нису га примили. Боје се да сам погрешио. „Нико не сме да добије петицу”, говорио је стари Панта Сарић, који нам је на малој матури предавао једначине. „Петицу заслужујем само ја, јер сам ја професор и зато плаћен. Ви ђаци: можете у најбољем случају добити четворку.”

Ја сам одгурнуо завет покојног Панте Сарића. Ја сам Лубарди – одмах дао петицу. Је ли то баш тако велики грех ако сам се и преварио? Зар није слатко и преварити се?

Али тај твој уредник мисли – рече неко – кад се већ не сме човек варати, онда нека се забрани и свако одушевљење. Боље да сачекамо још десет, још сто година.

Нећу да чекам сто година. Ево мог садашњег доживљаја. Ево неколико утисака о његовим црногорским пределима.

Планине његове живе животом шареним, узрујаним и кликтавим. Откуд та опојност, тај занос, тај мирис, то јарко буктаво зрачење? Јесу ли планине збиља такве? Зар планине живе помамним животом боја, зар оне дрхте, стрепе и ликују? Зар планине нису неке позоришне кулисе и неке геометријске и драгуљарске играрије? Зар планине, па да буду тако битне да се без њих никакав и читав живот, макар и у низији, ни замислити не да? Сетимо се из Раскина, када је описивао Средњи век и Ренесансу: планине су биле легло демона, па их и највећи сликар није смео приказати друкчије но као загонетну позадину овоземљаских питомих низијских призора. Морао је, вели Раскин, да дође Тарнер, па да схвати Алпе, да схвати неумитну и језиву игру сунца по камену, леду и снегу.

Сумрак Ловћена (1970)

Али Лубардине црногорске планине нису ни старовремска страва људска, ни Тарнерове игре и чаробне виспретности. Оне су веселе, оне ликују, оне су раздрагане, оне вриште од радости и миља и славља. Јер оне су у свести и подсвести Лубарди, оно што су и историјски: величанствено уточиште слободе људске, те свечовечанске распеваности коју сликар вазда мора да осећа баш у бојама. Лубардина планина носи у својој омамљујућој суштини тај распевани крик слободе, од кога се поколења опијају. А кад помислимо, кад упоредимо црногорско кликтаво камење са Алпима (који су толико сликара, од Тарнера надаље до Ходлера, узнели у органске висове судбине и у надахнућа смирена) – збиља морамо сами себи рећи: има у тим брдима нешто друго, нека страст коју не дају суморни и уморни камени горостаси Алпа. Црногорски камен – одгонетнуо га је Лубарда – није бескрајан, није то масив за масивом, већ су то крици и кликтаји и дозивање у небо. Све је то преливање камена у небо и неба у камен! – А небеса су ведра и плава, ни мрачни и језиви амбиси. Преображава се камен у небо и кличе и дозива све и свакога. Крајњи доживљајни модернизам Лубардин зато је тако крепак, зато је тако модеран, што је стваралачки накалемљен на истиниту, на првобитну срж, која се опојно расцветава, и без застанка, докле год узавреле боје могу да буду благодет за наше очи, наше очи уморне од бљутаве сладуњавости. Модерни уметник је онај који има неодољиве снаге да оно што је врховно и вазда савремено у изразу и слутњи, тај свеобухват васионе и атома, ту радост чула, то ликовање боја, да то наметне нашим чулима.

Сунце над Проклетијама

Извор: Винавер 2018: Станислав Винавер, „Лубарда – велики сликар”, у: Књига о Лубарди [прир. Мило Ломпар], 110. Коло, књ. 736, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 19–22.

НАПОМЕНА: Текст је пренесен у оригиналу, без лекторских интервенција.