Планина Ртањ припада Карпатско-балканском систему, који се простире на крајњем истоку Србије. У тој регији забележено je неколико десетина различитог биља које има медицинску намену. Највиши врх планине Ртањ је Шиљак, који се налази на 1.560 м надморске висине. За интересантан и шаренолики биљни свет какав је присутан на Ртњу, одговорни су природни услови коју територија пружа: географски положај, климатски услови, надморска висина, састав земљишта и сл. Доминантно заступљене фамилије су: Lamiaceae, којој припада биљка која је симбол планине Ртањ – Satureja kitaibelii, у народу позната као ртањски чај, Rosaceae од којих су најзаступљенији глог и шипурак и који су важни за јачање имуног система, и нешто мање заступљено биљне фамилије Liliaceae, Tiliaceae и Polygonaceae.

Најчешће коришћена биљка је кантарион (Hypericum perforatum). Локално становништво користи надземни део кантариона или његово уље у третману кожних болести, рана или опекотина. Препарати на бази кантариона корисни су у третману чира на желуцу и за јачање имунског система. Доминантно је присутна и хајдучка трава (Achillea millefolium), која може бити од помоћи код менструалних тегоба и код тегоба органа за варење. Њени састојци побољшавају апетит и јачају имунски систем. Споља се могу употребити у виду облога за третман пурулентних рана.

Листа традиционално коришћеног биља на планини Ртањ веома је слична, скоро идентична, са биљем у другим регијама наше државе. Оно што раликује Ртањ од других планина су ендемичне врсте, с посебним акцентом на Satureja kitaibelii (ртањски чај) и Nepeta rtanjensis (ртањска метвица).

Satureja Montana и њој сродне врсте (Satureja hortensis и Satureja subspicata) имају значај у традиционалној примени. Од давнина се користе у третману упалних процеса на кожи. Чак 30 врста се убраја под назив Satureja, Lamiaceae.

Ртањски чај је подврста, дакле, њен пун назив је Satureja Montana subsp.kitaibelii (Шилић, 1979).

Ртањски чај (Satureja Montana subsp.kitaibelii) (ФОТО: PRESS: https://kladia.info/blogs/index.php?blogid=11&itemid=558&itemtype=thematic)

У етарском уљу ртањског чаја доминирају карвакрол и тимол, који доприносе антисептичном деловању чаја важног у третману инфекција горњих путева респираторног тракта. Важан састојак ове биљке је рузмаринска киселина која има антимикробно деловање. Показано је и да испољава цитотоксично и антипролиферативно деловање на одређене ћелије. Овакви подаци отварају врата даљем истраживању у потрази за новим леком на бази ртањског чаја. Локално становништво користи надземни део биљке за третман инфекција горњих путева респираторног тракта, у лечењу бронхитиса. Ртањски чај нашао je примену у народној медицини, код надутости, грчева, недостатка апетита и код појединих болести бубрега блажих облика захваљујући свом диуретичном дејству. Неке студије показују да одређени састојци ртањског чаја инхибирају активност ацетилхолин-естеразе која има улогу у развоју Алцхајмерове болести. Ртањски чај се бере у августу и септембру, за време цветања.

Лепоту и мистичност Ртња допуњује прича о породици Минх. Сећање на њих буде остаци капеле који се налазе на врху планине. Не можемо говорити о Ртњу, а да се не осврнемо на време у ком се овај крај развијао, време обиља љубави и слоге. Капелу је подигла Грета Минх у знак сећања на свог супруга Јулијуса.

Остаци ртањске капеле (ФОТО: PRESS: http://anta019.blogspot.com/2015/12/rtanj-siljak-1-565-mnv-uspon-zapadnom.html)

Самуило Минх је био оснивач Штофаре у Параћину. Са својим сином Јулијусом 1902. године отвара рудник у подножју Ртња. Јулијус са својом супругом Гретом оживљава околна села оснивањем школа, амбуланата, биоскопа, станова за рударе и на крају Соколског дома. Они нису имали своју децу те су се несебично бринули о деци рудара. Она су добијала дарове у виду одеће и хране. Најбољим ученицима су одобраване стипендије за даље школовање. Иако су радници и стручни кадар чинили углавном странци католичке вере, породица Минх је инсистирала да се настава одвија на српском језику и да се поштују православни верски обреди. Интересантно је да су радници имали своје социјалне карте. Биле су оформљене столарске радионице у којима су рудари правили намештај за сопствене потребе. Ова индустријска зона доживљава процват 1912. године када се гради пруга на релацији Параћин–Зајечар. Пошто се вршило ископавање каменог угља, Грета се изборила да то рударско црнило маскира ружичњаком и вртом богатим шареноликим биљним врстама донетих из различитих крајева света. У овој средини владала је хармонија јер су људи бринули једни о другима, а власници су били узорни послодавци. Њихово порекло било је јеврејско.

Током Првог светског рата напустили су Србију, али су се вратили и обновили своје имање од пустоши која их је затекла. Током Другог светског рата били су издани од стране свог блиског сарадника те су неки изгубили животе, а неки су одбегли. Рудник је затворен 1968. године када почиње расељавање становника у околне градове у циљу потраге за бољим животом. Данас је Ртањ економски сиромашно подручје. Преостало становништво углавном се бави агрикултуром, док традиционална примена лековитог биља није популарна међу младима. Едуковање о врсти биља, њиховој примени, периоду и начину брања пружа прилику за опстанак младих на Ртњу где би успешно применили и делили своје драгоцено знање као што су то некада чинили Јулијус и Грета Минх.

Упознавање са овим крајем олакшавају бројне културне манифестације у којима доминирају програми сусретања са лековитим биљем и њиховом применом, традиционалним јелом и пићем и природним лепотама Ртња.

Најзначајнији дан посвећен Ртњу је 7. јул, дан Светог Јована биљобера, када се приказаују све чаролије живота на Ртњу.

ПИШЕ: Ивана Милутиновић, Фармацеутски факултет Универзитета у Београду