Српски народ током средњег века несумњиво је био у току са савременим догађајима, подједнако и на истоку и на западу Европе. У периоду крсташких ратова српски владари су успостављали везе са вођама крсташа, са њима размењивали дарове, братимили се и покушавали створити политичке савезе. Да су поједини Срби пошли са крсташима пут Свете земље у ово време, може се само претпоставити, али након ослобођења Христовог гроба и оснивања Јерусалимског краљевства српско присуство је евидентно. Новоуспостављено хришћанско краљевство омогућило је хришћанима безбедно насељавање, а међу насељеницима се помињу и Словени, односно Срби Дукљани. Међу њима је и једна изузетна фигура, која није оставила само траг о српском присуству на простору данашњег Израела и Палестине, већ и најстарије споменике српске глагољске писмености. Та личност је био српски монах Димитрије Синаит, приморац из Зете или Травуније. Димитрије се из родних крајева у Свету земљу преселио у 11. веку, када и настаје Синајски мисал, односно Димитријев псалтир, писан његовом руком, што га уједно чини и најстаријим српским књижевником. У древном византијском Манастиру Свете Катарине, задужбини цара Јустинијана из 6. века, 1975. године дошло је до новог открића. Крипта Светог Ђорђа крила је велики број до тада непознатих средњовековних рукописа, међу којима је био и Димитријев рукопис, и поред њега још 24 за које је анализом утврђено да су српски.

Извор: YOUTUBE

Језик којим се монах Димитрије служио био је српска редакција старословенског језика, а умео је, осим глагољицом, да се служи ћириличним, латиничним и грчким писмом, што сведочи о човеку софистицираног образовања и истакнутом месту које је имао међу братијом, међу којом је такође могло бити Срба. Његова црквена дела могу се убројати у обе црквене традиције – источну и западну, што говори о богатству и слојевитости српске културе.

Димитријев рукопис, кога одликују увежбаност, крупна слова и оштре линије, особен је и лако препознатљив, те је стога јасно видљив и у неким, још важнијим списима из Свете земље. Један од њих су свакако Кијевски листићи, глагољски рукопис који потиче са простора Великоморавске кнежевине. Сматра се да шест од седам сачуваних листова пергамента потиче из 9. века, а последњи је настао нешто касније.

Трећа страна Кијевског мисала
(Извор: Википедија)

Одломак из Посланице апостола Павла Римљанима и молитва Богородици написана је крајем 11. или почетком 12. века, а упоређивањем језика и писма утврђено је да је аутор управо монах Димитрије. Др Виктор Савић утврдио је порекло рукописа на основу раније објављених истраживања бечког слависте Хајнца Микласа.

Сведок Димитријевог боравка и рада у Светој земљи је и Синајски служабник, такође настао крајем 11. и почетком 12. века. Рукопис поред основног, црквеног текста писаног глагољицом, садржи и помјаник не смо свештених лица, већ и мирјана из Димитријеве непосредне околине. За помјаник је нарочито занимљива чињеница да је исписан ћириличним писмом, што сведочи о Димитријевој вештини.

Димитријево дело пре свега представља својеврстан показатељ књижевно-језичког континуитета од краја 10. до почетка 12. века, али је на неки начин и весник улоге коју ће монаси Синаити имати у одбрани православне вере у доба Лазареве моравске Србије.

ПИШЕ: Мср Александра Шуковић

Извор: Марко Алексић, Српски витешки код, Београд 2016, стр. 66–72.