Praznik posvećen Svetom proroku Iliji, koji se rodio u gradu Tesvit i koji se smatra jednim od najvećih proroka u hrišćanstvu. Mladost je proveo u bogomisliju i izgovaranju molitvi u pustinji. Zbog tačnog predskazivanja događaja bio je stalno proganjan, naročito od izraelskog cara Ahave i njegove opake žene Jezavelje. Zbog njih, a i da bi pokazao veliku vlast Božju, Ilija izvede mnoga čuda, od kojih neka ostadoše zauvek zapamćena. Jedno od najvećih beše ono kada je zatvorio nebo, pa kiše nije bilo tri godine i šest meseci. Za to vreme provodio je dane u pećini nedaleko od grada Jerihon, u osami. Tu, u zatvorenoj pećini, beše samo jedan uski otvor kroz koji mu je orao povremeno dolazio, donoseći po nekoliko kapi vode i mrvica hrane iz udaljenih reka i zemalja. Danas se na tom mestu nalazi Manastir Svetog Đorđa Hozeva, čiji monasi održavaju pećinu kao najveću relikviju. Pred smrt, Ilija preseče svojim ogrtačem vodu u Jordanu, potom odredi Jeliseja za naslednika, predade mu ogrtač i uznese se na nebo u ognjenim kolima koje su vukli ognjeviti konji.

Pravoslavni hrišćani veruju da se Sveti Ilija vozi plamenim kolima i zato se kad grmi kaže da to tutnje kola Ilijina. On je taj koji određuje gde će i kad padati kiša, a kad će da bude suša. Ovaj svetac donosi oluju i nepogodu, odlučuje kad pucaju gromovi i udaraju munje. Misli se da tada on gađa đavola, jer narod tvrdi da svako mesto koje je munjom pogodio Ilija označava mesto gde stoji đavo. Priča se da Ilija zaboravi kada je njegov dan, pa svake godine pita svoju sestru Ognjenu Mariju, a ona ga slaže da je praznik već prošao da Ilija ne bi gromovima i munjama mnoge štete naneo. Zato se, kad grmi na ovaj dan, kaže: „Prisetio se, Ilija.ˮ

Monah Tadija u knjizi Prolog (izdavač manastir Ćelije,1984.) gde su sabrana žitija svetitelja i mučenika zapisao je zanimljiv događaj vezan za čuda Svetog Ilije, a koji se desio u Beogradu. Navodim ga u celosti.

„Neki Pajsije, iguman Manastira Sv. proroka Ilije u Jerusalimu dođe u Carigrad, i iz Carigrada ode do Beograda u vreme, kad se tamo bavio patrijarh Pajsije. U to vreme živeo je u Beogradu jedan pravoslavni hrišćanin, koji je imao latinku za ženu. Na dan Sv. Ilije hoćaše žena da umesi hleb, a muž joj reče: danas je praznik proroka Ilije i ne treba raditi. No žena mu odgovori da je taj praznik prošao pre 10 dana (prema kalendaru papista). I tako se izrodi svađa među njima. Uporna žena zamesi testo, no gle čuda! Testo u njenim rukama pretvori se u kamen. Na to čudo sabraše se susedi i svaki uze po jedan deo toga kamena. I Pajsije se tu dogodi, pa i on uze jedan deo kamena, kao svedočanstvo čuda Božjega i odnese sobom u Jerusalim. Taj kamičak obesi Pajsije pred ikonu Sv. Proroka Ilije u svom manastiru.ˮ

Do Drugog svetskog rata ovaj dan svečano su proslavljale prištinske ćurčije i priređivali pir o kome se pričalo čitave godine. Kuči, Vasojevići i ostali Crnogorci brđani o Svetom Iliji takođe izlaze na sabore, i to posle 10 sati. Obično se narod okuplja na nekoj čistini pored vode, omladina igra i veseli se, a stariji u grupama razgovaraju o letini i opštim stvarima. Na ovim saborima najviše se prodaju med i proizvodi od meda, rakija i vino. Pred polazak, domaćini se čašćavaju voćem i pićem. Sabori su veoma dostojanstveni i jedna su od retkih prilika da se sastanu prijatelji i rođaci iz ponekad veoma udaljenih i raštrkanih sela. U Tesliću, u Republici Srpskoj decenijama se na ovaj dan održava veliki sabor. Blizu grada nalazi se i poznata banja Vrućica sa nadaleko čuvenom lekovitom vodom.

Sličan običaj ima i narod Pčinje, s tim što se za taj sabor skupe pare, pa se kupi vo ili dosta jagnjića. Onda se obrće ražanj i dobro mezeti.

Takovci priređuju sabore kojim svečano proslavljaju ovaj dan i čine razne stvari da dogodine ne bude oluje i grada. Tako, na primer, tri mladića u toku noći obilaze selo i zakopavaju pile kod porte, govoreći: „Bije nas grad, što ne nosimo pile.ˮ Ovde se takođe veruje da treba strogo voditi računa da neko ne mrsi u petak pred Svetog Iliju.

U jablaničkom kraju tvrde da svako selo treba da ima neku ženu koja zna kako da spreči olujne oblake da donesu grad. Žene izlaze iz kuće s vaskršnjim jajima i obraćaju se svojim umrlim ne bi li umolili Svetog Iliju da ne sruči grad, pominjući izmišljena velika čuda koja se dešavaju u selu: da je dete rodilo dete od devet kila, da se crkva preko noći pozlatila i sl. Ponekad muškarci izađu pred kuću i pucaju iz puške u oblake Svetog Ilije, a valja zaklati i petla za ručak Iliji.

Med koji se vadi na Ilindan služi kao lek, pa majke njime namažu decu po obrazima da budu zdrava.

U južnoj Srbiji kažu da će istruliti svi orasi i lešnici ako grmi i pada kiša na ovaj dan.

U Kniću se svake godine odražava veliki narodni vašar.

Slavi se kao krsna slava, ali se ne kuva žito, jer se smatra da je Sveti Ilija i danas živ.

Izvor: D. Antonić, Srpski narodni kalendar 2018/7526, Informatika, Beograd, 2017.