Празник посвећен Светом пророку Илији, који се родио у граду Тесвит и који се сматра једним од највећих пророка у хришћанству. Младост је провео у богомислију и изговарању молитви у пустињи. Због тачног предсказивања догађаја био је стално прогањан, нарочито од израелског цара Ахаве и његове опаке жене Језавеље. Због њих, а и да би показао велику власт Божју, Илија изведе многа чуда, од којих нека остадоше заувек запамћена. Једно од највећих беше оно када је затворио небо, па кише није било три године и шест месеци. За то време проводио је дане у пећини недалеко од града Јерихон, у осами. Ту, у затвореној пећини, беше само један уски отвор кроз који му је орао повремено долазио, доносећи по неколико капи воде и мрвица хране из удаљених река и земаља. Данас се на том месту налази Манастир Светог Ђорђа Хозева, чији монаси одржавају пећину као највећу реликвију. Пред смрт, Илија пресече својим огртачем воду у Јордану, потом одреди Јелисеја за наследника, предаде му огртач и узнесе се на небо у огњеним колима које су вукли огњевити коњи.

Православни хришћани верују да се Свети Илија вози пламеним колима и зато се кад грми каже да то тутње кола Илијина. Он је тај који одређује где ће и кад падати киша, а кад ће да буде суша. Овај светац доноси олују и непогоду, одлучује кад пуцају громови и ударају муње. Мисли се да тада он гађа ђавола, јер народ тврди да свако место које је муњом погодио Илија означава место где стоји ђаво. Прича се да Илија заборави када је његов дан, па сваке године пита своју сестру Огњену Марију, а она га слаже да је празник већ прошао да Илија не би громовима и муњама многе штете нанео. Зато се, кад грми на овај дан, каже: „Присетио се, Илија.ˮ

Монах Тадија у књизи Пролог (издавач манастир Ћелије,1984.) где су сабрана житија светитеља и мученика записао је занимљив догађај везан за чуда Светог Илије, а који се десио у Београду. Наводим га у целости.

„Неки Пајсије, игуман Манастира Св. пророка Илије у Јерусалиму дође у Цариград, и из Цариграда оде до Београда у време, кад се тамо бавио патријарх Пајсије. У то време живео је у Београду један православни хришћанин, који је имао латинку за жену. На дан Св. Илије хоћаше жена да умеси хлеб, а муж јој рече: данас је празник пророка Илије и не треба радити. Но жена му одговори да је тај празник прошао пре 10 дана (према календару паписта). И тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо сабраше се суседи и сваки узе по један део тога камена. И Пајсије се ту догоди, па и он узе један део камена, као сведочанство чуда Божјега и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону Св. Пророка Илије у свом манастиру.ˮ

До Другог светског рата овај дан свечано су прослављале приштинске ћурчије и приређивали пир о коме се причало читаве године. Кучи, Васојевићи и остали Црногорци брђани о Светом Илији такође излазе на саборе, и то после 10 сати. Обично се народ окупља на некој чистини поред воде, омладина игра и весели се, а старији у групама разговарају о летини и општим стварима. На овим саборима највише се продају мед и производи од меда, ракија и вино. Пред полазак, домаћини се чашћавају воћем и пићем. Сабори су веома достојанствени и једна су од ретких прилика да се састану пријатељи и рођаци из понекад веома удаљених и раштрканих села. У Теслићу, у Републици Српској деценијама се на овај дан одржава велики сабор. Близу града налази се и позната бања Врућица са надалеко чувеном лековитом водом.

Сличан обичај има и народ Пчиње, с тим што се за тај сабор скупе паре, па се купи во или доста јагњића. Онда се обрће ражањ и добро мезети.

Таковци приређују саборе којим свечано прослављају овај дан и чине разне ствари да догодине не буде олује и града. Тако, на пример, три младића у току ноћи обилазе село и закопавају пиле код порте, говорећи: „Бије нас град, што не носимо пиле.ˮ Овде се такође верује да треба строго водити рачуна да неко не мрси у петак пред Светог Илију.

У јабланичком крају тврде да свако село треба да има неку жену која зна како да спречи олујне облаке да донесу град. Жене излазе из куће с васкршњим јајима и обраћају се својим умрлим не би ли умолили Светог Илију да не сручи град, помињући измишљена велика чуда која се дешавају у селу: да је дете родило дете од девет кила, да се црква преко ноћи позлатила и сл. Понекад мушкарци изађу пред кућу и пуцају из пушке у облаке Светог Илије, а ваља заклати и петла за ручак Илији.

Мед који се вади на Илиндан служи као лек, па мајке њиме намажу децу по образима да буду здрава.

У јужној Србији кажу да ће иструлити сви ораси и лешници ако грми и пада киша на овај дан.

У Книћу се сваке године одражава велики народни вашар.

Слави се као крсна слава, али се не кува жито, јер се сматра да је Свети Илија и данас жив.

Извор: Д. Антонић, Српски народни календар 2018/7526, Informatika, Београд, 2017.