Црква га слави у част апостола Петра и Павла. Петар је један од 12 великих апостола. Пре него што је срео Исуса Христа, био је рибар и звао се Симон. Први је изразио веру у Христа и целог овоземаљског живота служио је хришћанству. Проповедао је по Палестини, Малој Азији, Илирику и Италији. Чинио је многа чудеса, а о његовој исцелитељској моћи постоје легенде. Према једној, чак је и његова сенка лечила болесне. По заповести цара Нерона, страдао је мученичком смрћу. Срби сматрају Петровдан великим празником, а главне карактеристике празника јесу: брање цвећа и биља, култ мртвих, у чему су главну улогу имале јабуке, као и жртвовање гуске, односно гушчета.

Кад је Бог делио улоге, Светом Петру је подарио вино, пшеницу и кључеве од небеског царства. Зато он седи на вратима раја и испитује умрле. Свети Петар је, такође, поставио небеског ковача на Месец да га окује и сачува за земљу. Са Светим Савом је заменио вериге, па се зато дешава да су на Савиндан дани топли, а око Петровдана одједном освежи.

Прича се да је нека жена у околини Крагујевца прала веш на потоку на овај дан, кад наиђе старац из шуме и упита је да ли зна да је данас Благи дан. Жена не рече ништа, него настави да пере. На то Свети Петар, јер то је био он, рече: „Остаћеш нема до идућег Петровдана.ˮ Тако и би. Жена поста мутава и проведе у посту читаву годину, а кад дође Петровдан, она ускликну Божје име. Од тада је ишла по свету, славила име светитеља и причала о свом искупљењу.

Најстарија српска црква, храм посвећен Светом Петру из 9. века, налази се у непосредној близини Новог Пазара. Народ из Рашке и других места окупља се на овај дан око ње. Око цркве су софре, сто и клупе, које су направиле виђеније породице овог краја. Ту се једе, пије, запева и заигра, све у славу Петровдана. У последње време то је прерасло у велики народни сабор.

Васојевићи у Црној Гори на овај дан пале лиле, гомиле грања, обично на катуну, а деца припреме савијену брезову кору у коју нагурају сламу, запале је и обилазе торове и колибе. У Херцеговини такође пале велику ватру, а деца бакље – машале.

Милановчани и сељаци из околине на овај дан се окупљају око Цркве Савинац. Тада долазе болесни и немоћни, јер се верује да је тог дана вода која извире испод цркве лековитија.

Некад су се људи из Поповог Поља на овај дан скупљали у Завали. Долазили су и из Стоца, Љубиња, Требиња и Далмације. Код куће су остајали само стари и немоћни. Око манастира се поставе шатре и шарене тезге на којима се свашта продаје. Музика свира од раног јутра, све док не почне манастирска служба. Тада се све утиша и престају свака куповина и продаја. После службе, весеље се настављало до касно у ноћ. Предвече два изабрана човека из Завале ишла су од тезге до тезге и тражила од трговаца и кафеџија плацарину. Свако је давао колико мисли да треба, јер је плацарина, у ствари, прилог за цркву.

Извор: Д. Антонић, Српски народни календар 2018/7526, Informatika, Београд, 2017.