AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

SRPSKE ŠKOLE U DUBROVNIKU

Sa jačanjem pravoslavne srpske zajednice u Dubrovniku 19. veka postavljalo se pitanje školovanja mladih. Naravno, i stari Dubrovnik, kao i Dubrovčani tog stoleća, posebnu pažnju posvećivao je obrazovanju mladih, pa je poznato da su i pravoslavni Srbi, kad bi živeli u Gradu i bili u takvoj prilici, svoju decu slali u škole. Podaci za te primere su retki, a do nas posredstvom dokumenata stižu samo o onim najistaknutijim predstavnicima srpske inteligencije koja se vezivala za Dubrovnik.[1] Međutim, ovoga puta srpska pravoslavna crkvena zajednica nastojala je da zasnuje svoju školu.

Najpre su mlade pravoslavne Srbe u Dubrovniku podučavali privatni učitelji, među kojima i Sava Mrkalj, preteča Vuka Stefanovića Karadžića, za koga se zna da se tim poslom bavio oko 1820. godine u Gradu.[2] Godinu dana kasnije, 1821, Jovo Vladislav Mrzikić, kako u dvotomnoj knjizi Građa za istoriju dubrovačke pedagogije piše pedagog i istoričar kulture Vice Adamović, dobio je dozvolu da podučava mlade pravoslavce, pod uslovom da ih dva puta godišnje dovede na ispit u redovnu dubrovačku školu. Pošto udžbenika nije bilo, pa ni onih iz Srbije, kako navodi Adamović, za nastavu su korišćeni italijanski.[3]

Jovo Rajević podučavao je 1827. godine decu do šeste godine, koja su zatim polazila u redovnu školu. Nastava se sastojala iz časova veronauke i čitanja i pisanja ćirilice.

Međutim, redovnu školu za mlade pravoslavne Srbe Dubrovčane uveo je Đorđe Nikolajević, prvi mirski paroh dubrovački, istoričar, hroničar, pisac i društveni radnik, potonji mitropolit dabrobosanski.[4]

Nikolajević o stanju u školstvu tridesetih godina 19. veka piše: „Deca naša po gradovima, osobito gospodska i trgovačka, kao u Zadru, Šibeniku, Kotoru, italijanski su govorila, bez da su svoga jezika dobro razumevala. Knjige srpske iz Ungarije preveć je mučno u Dalmaciju unositi bilo, a iz Srbije još mučnije i podozritelnije. O školama srpskim nije se gotovo ni govoriti smelo, niti ji javno zavoditi.”[5]

Nikolajević je 1. januara 1830. godine, neposredno po dolasku u Dubrovnik, otvorio srpsku školu, koju je pohađalo 11 učenika. Međutim, škola je vrlo brzo prestala sa radom. Zabranile su je vlasti, a tadašnji namesnik Dalmacije baron Franjo Tomašić zahtevao je strogu istragu. Naloženo je ispitivanje ne samo učitelja, mladog Đorđa Nikolajevića, nego i roditelja koji su svoju decu njemu poverili.

Međutim, sve brojnija, finansijski moćnija i u samom gradu društveno uglednija crkvena opština nije posustajala u svojim zahtevima. Najpre su se obraćali nadležnom vladici Josifu Rajačiću, koji je od vlasti tražio da se zasnuje srpska škola. Molbe sa istim zahtevom slate su i u Zadar i Beč, pa i samom caru. Vlasti su najpre nastojale da proteraju Nikolajevića, pogrešno smatrajući da je sveštenik, a onda i u tuđoj eparhiji, ali su mu zatim, kao svetovnom licu, dozvolili da privatno podučava učenike. Naime, aktom od 25. septembra 1830. Nikolajeviću su uz dozvolu propisani i sledeći uslovi: podučavanje isključivo mladih pravoslavaca, ne i učenika drugog obreda, i to po kućama, pojedinačno, dok se ne dopušta „skupljati svu decu zajedno”; nastavu veronauke Nikolajević može držati samo uz pismeno odobrenje episkopa, dok su obavezni odobreni, zvanični udžbenici; svi učenici, konačno, moraju polagati ispite u redovnoj školi. Međutim, i takvo stanje nije dugo potrajalo. Već posle pola godine gradske vlasti zabranile su Đorđu Nikolajeviću da podučava decu. Navedeni su sledeći razlozi: Nikolajević nije sveštenik, pa ne može predavati veronauku, a pošto nije ni pedagog – ne može držati svetovnu nastavu. Posledica ovakvog jednog akta bila je da sledeće tri godine nije postojala škola za mlade pravoslavce u Dubrovniku. Međutim, nije se odustajalo. Episkop Rajačić, koji je bio u poseti dubrovačkoj crkvenoj opštini i konkretno se upoznao sa svim preprekama sa kojima se suočavaju u pokušajima da se otvori škola, došao je na spasonosno rešenje da Đorđa Nikolajevića rukopoloži i postavi ga za dubrovačkog paroha.

To je i učinjeno. U kući uz crkvu na Posatu 1833. godine otvorena je škola, takozvana katihizacija, koja je radila do 1849. godine. Nastava se u školi odvijala na narodnom jeziku, a pohađala su je ne samo muška nego i ženska deca, kao i dečaci i devojčice koji su dolazili i sa strane, ne samo iz Grada. Sve to, što je bilo izuzetak za to doba, ukazivalo je na veliko poverenje koje je uživao novi učitelj.[6]

O svom tadašnjem radu Nikolajević je pisao 1849. godine: „Kao učitelj zaveo sam školu i ta je može biti jedina onda bila u celoj Dalmaciji, koji sam ja isti mojim sopstvenim trudom izdržavao i dečicu našu mušku i žensku molitvama, čitanju i pisanju srpskom tri sata pre podne a dva sata popodne svaki dan preko cele godine, osim praznika, za puni petnaest godina, takoreći besplatežno obučavao, izuzimajući bogate familije kojima sam i privatno po kućama lekcije davao…”[7]

Značaj ove dubrovačke škole bio je širi od lokalnog. Proučavaoci, naime, smatraju da je Nikolajević na ovaj način prokrčio put srpskoj školi i u Dalmaciji. To je bio način koji su zatim koristili i drugi pravoslavni sveštenici duž teritorije pod austrijskom vlašću. Oni su, uspostavljajući takozvane katihizacije, držali nastavu za mlade pravoslavce, što je obavezno značilo i vaspitanje i obrazovanje u nacionalnom duhu.

U vreme velikih promena u carevini, 1848–1849, jedan od osnovnih zahteva i dubrovačkih Srba odnosio se na školu. I ovoga puta Nikolajević je bio prvi u formulisanju zahteva koji su u ime dubrovačke crkvene opštine bili upućeni u Beč, jer je, kako on konkretno i kaže, nastupilo vreme kada treba zasnovati „dobar temelj našoj crkvi, našoj školi i našoj narodnosti”.[8] Nikolajević je u tom smislu, u dva obraćanja vlastima, između ostalog, zahtevao: „potpunu slobodu naših škola”, da „svi naši učitelji i po gradovima i po selima imaju biti plaćeni onoliko i iz istog fonda od kuda se plaćaju meštri italijanskih škola”, dok za školske knjige predlaže da se sačine „u sporazumjeniju sa episkopom, no časlovac i psaltir da se iz srpskih škola izbaciti ne sme”. Konačni zahtev ticao se jezika i pisma i glasi: „Mi u Dalmaciji Srbi pravoslavne crkve prosimo da se u naše škole jezik srpski i knjige srpske, štampane Kirilskim pismenima, uvedu.”[9]

Nastaviće se…

AUTOR: Doc. dr Irena Arsić

Izvor: KSD 2012: Kultura Srba u Dubrovniku 1790–2010 : iz riznice srpske pravoslavne Crkve svetog blagoveštenja [prir. Goran Spaić, Jelica Reljić i Miroslav Perišić], Beograd – Dubrovnik: Arhiv Srbije – Srpska pravoslavna crkvena opština, 350–352.

[1] Naime, smatra se da je, između ostalih, i Sava Vladislavić grof Raguzinski pohađao školu kod isusovaca u Dubrovniku, istu onu koju i njegov savremenik, pesnik, leksikograf i istoričar Ignjat Đurđević.

[2] J. Perović, „Srpska škola u Dubrovniku i njezini nastavnici”, Učitelj u školi i u narodu, I (1930), 271–273.

[3] V. Adamović, Građa za istoriju dubrovačke pedagogije, II, Zagreb, 1892, 46.

[4] O radu Đ. Nikolajevića u Dubrovniku: I. Arsić, „Đorđe Nikolajević i Dubrovnik”, u: Đorđe Nikolajević, O Dubrovniku i o Dubrovčanima, Centar za crkvene studije, Ars libri, Niš–Beograd, 2004, 5–22.

[5] Đ. Nikolajević, Rodoljubivim čitateljima Dalmatinskog magazina, „Srpsko-dalmatinski magazin”, 1849, Zadar, 3–4.

[6] J. Perović, Srpska škola u Dubrovniku…, 419–421.

[7] Đ. Nikolajveić, Rodoljubivim čitateljima…, 4–5.

[8] D. Ruvarac, „Zahtevanje dubrovačko-dalmatinskih Srba 1848”, Rešetarov zbornik iz dubrovačke prošlosti, Dubrovnik, 1931, 195.

[9] Isto.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

DanicaMarković
Prethodni članak

Rođena je književnica Danica Marković

Petar_Konjovic_1
Naredni članak

MISAO DANA