АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

СРПСКЕ ШКОЛЕ У ДУБРОВНИКУ

Са јачањем православне српске заједнице у Дубровнику 19. века постављало се питање школовања младих. Наравно, и стари Дубровник, као и Дубровчани тог столећа, посебну пажњу посвећивао је образовању младих, па је познато да су и православни Срби, кад би живели у Граду и били у таквој прилици, своју децу слали у школе. Подаци за те примере су ретки, а до нас посредством докумената стижу само о оним најистакнутијим представницима српске интелигенције која се везивала за Дубровник.[1] Међутим, овога пута српска православна црквена заједница настојала је да заснује своју школу.

Најпре су младе православне Србе у Дубровнику подучавали приватни учитељи, међу којима и Сава Мркаљ, претеча Вука Стефановића Караџића, за кога се зна да се тим послом бавио око 1820. године у Граду.[2] Годину дана касније, 1821, Јово Владислав Мрзикић, како у двотомној књизи Грађа за историју дубровачке педагогије пише педагог и историчар културе Вице Адамовић, добио је дозволу да подучава младе православце, под условом да их два пута годишње доведе на испит у редовну дубровачку школу. Пошто уџбеника није било, па ни оних из Србије, како наводи Адамовић, за наставу су коришћени италијански.[3]

Јово Рајевић подучавао је 1827. године децу до шесте године, која су затим полазила у редовну школу. Настава се састојала из часова веронауке и читања и писања ћирилице.

Међутим, редовну школу за младе православне Србе Дубровчане увео је Ђорђе Николајевић, први мирски парох дубровачки, историчар, хроничар, писац и друштвени радник, потоњи митрополит дабробосански.[4]

Николајевић о стању у школству тридесетих година 19. века пише: „Деца наша по градовима, особито господска и трговачка, као у Задру, Шибенику, Котору, италијански су говорила, без да су свога језика добро разумевала. Књиге српске из Унгарије превећ је мучно у Далмацију уносити било, а из Србије још мучније и подозрителније. О школама српским није се готово ни говорити смело, нити ји јавно заводити.”[5]

Николајевић је 1. јануара 1830. године, непосредно по доласку у Дубровник, отворио српску школу, коју је похађало 11 ученика. Међутим, школа је врло брзо престала са радом. Забраниле су је власти, а тадашњи намесник Далмације барон Фрањо Томашић захтевао је строгу истрагу. Наложено је испитивање не само учитеља, младог Ђорђа Николајевића, него и родитеља који су своју децу њему поверили.

Међутим, све бројнија, финансијски моћнија и у самом граду друштвено угледнија црквена општина није посустајала у својим захтевима. Најпре су се обраћали надлежном владици Јосифу Рајачићу, који је од власти тражио да се заснује српска школа. Молбе са истим захтевом слате су и у Задар и Беч, па и самом цару. Власти су најпре настојале да протерају Николајевића, погрешно сматрајући да је свештеник, а онда и у туђој епархији, али су му затим, као световном лицу, дозволили да приватно подучава ученике. Наиме, актом од 25. септембра 1830. Николајевићу су уз дозволу прописани и следећи услови: подучавање искључиво младих православаца, не и ученика другог обреда, и то по кућама, појединачно, док се не допушта „скупљати сву децу заједно”; наставу веронауке Николајевић може држати само уз писмено одобрење епископа, док су обавезни одобрени, званични уџбеници; сви ученици, коначно, морају полагати испите у редовној школи. Међутим, и такво стање није дуго потрајало. Већ после пола године градске власти забраниле су Ђорђу Николајевићу да подучава децу. Наведени су следећи разлози: Николајевић није свештеник, па не може предавати веронауку, а пошто није ни педагог – не може држати световну наставу. Последица оваквог једног акта била је да следеће три године није постојала школа за младе православце у Дубровнику. Међутим, није се одустајало. Епископ Рајачић, који је био у посети дубровачкој црквеној општини и конкретно се упознао са свим препрекама са којима се суочавају у покушајима да се отвори школа, дошао је на спасоносно решење да Ђорђа Николајевића рукоположи и постави га за дубровачког пароха.

То је и учињено. У кући уз цркву на Посату 1833. године отворена је школа, такозвана катихизација, која је радила до 1849. године. Настава се у школи одвијала на народном језику, а похађала су је не само мушка него и женска деца, као и дечаци и девојчице који су долазили и са стране, не само из Града. Све то, што је било изузетак за то доба, указивало је на велико поверење које је уживао нови учитељ.[6]

О свом тадашњем раду Николајевић је писао 1849. године: „Као учитељ завео сам школу и та је може бити једина онда била у целој Далмацији, који сам ја исти мојим сопственим трудом издржавао и дечицу нашу мушку и женску молитвама, читању и писању српском три сата пре подне а два сата поподне сваки дан преко целе године, осим празника, за пуни петнаест година, такорећи бесплатежно обучавао, изузимајући богате фамилије којима сам и приватно по кућама лекције давао…”[7]

Значај ове дубровачке школе био је шири од локалног. Проучаваоци, наиме, сматрају да је Николајевић на овај начин прокрчио пут српској школи и у Далмацији. То је био начин који су затим користили и други православни свештеници дуж територије под аустријском влашћу. Они су, успостављајући такозване катихизације, држали наставу за младе православце, што је обавезно значило и васпитање и образовање у националном духу.

У време великих промена у царевини, 1848–1849, један од основних захтева и дубровачких Срба односио се на школу. И овога пута Николајевић је био први у формулисању захтева који су у име дубровачке црквене општине били упућени у Беч, јер је, како он конкретно и каже, наступило време када треба засновати „добар темељ нашој цркви, нашој школи и нашој народности”.[8] Николајевић је у том смислу, у два обраћања властима, између осталог, захтевао: „потпуну слободу наших школа”, да „сви наши учитељи и по градовима и по селима имају бити плаћени онолико и из истог фонда од куда се плаћају мештри италијанских школа”, док за школске књиге предлаже да се сачине „у споразумјенију са епископом, но часловац и псалтир да се из српских школа избацити не сме”. Коначни захтев тицао се језика и писма и гласи: „Ми у Далмацији Срби православне цркве просимо да се у наше школе језик српски и књиге српске, штампане Кирилским писменима, уведу.”[9]

Наставиће се…

АУТОР: Доц. др Ирена Арсић

Извор: КСД 2012: Култура Срба у Дубровнику 1790–2010 : из ризнице српске православне Цркве светог благовештења [прир. Горан Спаић, Јелица Рељић и Мирослав Перишић], Београд – Дубровник: Архив Србије – Српска православна црквена општина, 350–352.

[1] Наиме, сматра се да је, између осталих, и Сава Владиславић гроф Рагузински похађао школу код исусоваца у Дубровнику, исту ону коју и његов савременик, песник, лексикограф и историчар Игњат Ђурђевић.

[2] Ј. Перовић, „Српска школа у Дубровнику и њезини наставници”, Učitelj u školi i u narodu, I (1930), 271–273.

[3] V. Adamović, Građa za istoriju dubrovačke pedagogije, II, Zagreb, 1892, 46.

[4] О раду Ђ. Николајевића у Дубровнику: И. Арсић, „Ђорђе Николајевић и Дубровник”, у: Ђорђе Николајевић, О Дубровнику и о Дубровчанима, Центар за црквене студије, Ars libri, Ниш–Београд, 2004, 5–22.

[5] Ђ. Николајевић, Родољубивим читатељима Далматинског магазина, „Српско-далматински магазин”, 1849, Задар, 3–4.

[6] Ј. Перовић, Српска школа у Дубровнику…, 419–421.

[7] Ђ. Николајвеић, Родољубивим читатељима…, 4–5.

[8] Д. Руварац, „Захтевање дубровачко-далматинских Срба 1848”, Решетаров зборник из дубровачке прошлости, Дубровник, 1931, 195.

[9] Исто.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

DanicaMarković
Претходни чланак

Рођена је књижевница Даница Марковић

Petar_Konjovic_1
Наредни чланак

МИСАО ДАНА