Актуелности

СРПСКЕ ШКОЛЕ У ДУБРОВНИКУ (II део)

Године 1849. српско православно становништво у Дубровнику добило је дозволу за своју школу. Туторство црквене општине послало је током априла окружном капетанату објашњења поводом захтева за оснивање школе. Тада је први пут и званично упућен захтев за српску школу, у којој ће се учити на матерњем, српском језику, а писати ћирилицом. Притом се наглашава да ће ученици похађати и елементарне државне школе, тада на италијанском језику. Своје захтеве општина је заснивала на добијеним правима, па и закључила: „Ослањајући се на чланак 3 темељних права, туторство не сумња да овај предлог неће бити потпуно потврђен, пошто је слободно знанствено проучавање и сваки је грађанин државе овлаштен оснивати заводе за наставу и одгој и давати у њима односну обуку.”[1]

Општински функционер Н. Клаић јавио је 16. маја туторству да је оснивање „илирске школе” допуштено циркуларним (окружним) декретом од 13. маја 1849. године.

Теодор Јанковић из Мокрог Поља, администратор Радућке парохије, који је вршио и дужност капелана, изабран је за дубровачког учитеља 8. (20) фебруара, а 9. (21) марта изјавио је да пристаје на понуђене услове. Избор Јанковића, на предлог владике Јеротија Мутибарића, потврђен је декретом од покрајинских власти 2. маја 1849. године.

Туторство је учитељу обезбедило стан без покућства и плату, месечно, унапред, од 350 фјорина у сребру. Учитељ је био дужан да држи наставу у радне, непразничне дане, три сата пре и два сата после подне. Обавеза школске деце и учитеља била је да учествују у спроводу сваког умрлог члана дубровачке црквене општине, без обзира на његово имовинско стање и друштвени углед.

Те школске 1849–1850. године српску школу у Дубровнику похађало је 33 ученика, међу којима и две девојчице. Поједини ученици су, поред српске школе, похађали и државну.

Школа је до 1862. била на Посату, да би само у периоду 1852–1855. била премештена у кућу барона Лихтенберга на Пустијерни, иза Госпе.

Теодора Јанковића на месту учитеља наследио је јеромонах Лукијан Кундајица, администратор парохије Петрове цркве, који је у Дубровнику подучавао децу у периоду од септембра 1853. до децембра 1854. године. После њега за дубровачког учитеља постављен је свештеник Јован Брчић (Берчић), који је ту дужност обављао до 22. маја 1863. године.

До 1862. године српска школа у Дубровнику финансирана је повременим прилозима скупљеним од општинара, као и сталним светосавским прикупљањем новца. Међутим, 29. априла 1862. туторство је у писму епископу Стефану Кнежевићу саопштило да је одлучено „да се школа и у напредак држи и да учитељ свештеник буде, и да би свој штатут имати могла по штатутима у добром реду цвјетала и напредовала”.[2] Те године изабран је и први школски одбор, који су чинили Божо Бошковић[3], Ђуро Н. Ковачевић, Јосиф Калик и парох Теодор Јанковић. Одбор је сачинио и школски статут, који су власти одобриле 20. октобра (1. новембра) 1862. године. Тиме је школски одбор и почео са радом, преузевши од општине бригу о школи. По правилнику школе, који је одобрио далматински епископ Стефан Кнежевић и намесник за Далмацију барон Лазар Мамула, у настави су употребљаване књиге штампане ћирилицом, а које су одобриле више власти.

За издржавање школе основан је стални фонд. Главница фонда већ те године износила је 8.700, а 1868. године 11.806 фјорина. Оснивач је био сваки онај који би у фонд приложио 100 фјорина, док је од 1883. тај износ смањен на 25 фјорина.

Школа је 1862. пребачена у кућу православне црквене општине (бивше Пухиера) у Зузериној (Цвијете Зузорић) улици, на I спрат, наспрам зграде Старог театра. У периоду 1874–1877. била је смештена у кући Рафа Пуцића, наспрам цркви Св. Јосипа. У августу 1877. школа је пресељена у црквену зграду у улици Између полача и Св. Барбаре (палача Гундулић).[4]

Нови правилник школе одобрен је 10. јуна 1883. године. У њему је прецизирано да „сврха ове школе остаје да се дјеца усавршавају у српском језику и у црквеном појању…”, као и да „учитељ мора бити православни Србин успособљен за учитељство и аустријски држављанин”.

Од 1863. до априла 1875. године у православној српској школи у Дубровнику учитељовао је Јован Новаковић, па затим дотадашњи учитељ у Србици код Херцег Новог Стефан Мрђан (мај 1875 – новембар 1882), па Никола Кирјак, учитељ которски (1. децембар 1882 – септембар 1890). Последњег учитеља, свештеника Вељка Милића (октобар 1890 – 1895) замењивао је од октобра 1895. до јануара 1896. парох Јован Бућин. Међутим, према аустријском школском закону од 20. фебруара 1895. свештеници више нису могли бити учитељи. Први световни учитељ био је Крсто Тушуп, који је у дубровачкој српској православној школи учио децу у периоду 1896–1900, да би га у наредне четири године (1900–1904) заменио Илија Л. Ђивановић. У периоду 1904–1906. године било је потешкоћа са ангажовањем учитеља, па је најпре на том месту био каплена Теофил Даниловић, па затим учитељ Стеван Бенин. Никола Л. Бркић обављао је овај посао од марта 1905. до септембра 1906, са повременим прекидима, од септембра 1906. па све до краја школске 1911–1912. У српској школи предавао је умировљени државни учитељ Никола Мандић. Следеће школске године учитељ је био Вук Врчевић, а после њега, од 1913. па све до преласка школе у надлештво државе, Вук Ћоровић.

Поред ове, у Дубровнику је радила и српска женкса школа.

Српска женска школа Божо Бошковић основана је, како пише Јовица Перовић, задужбинарским писмом од 21. августа 1879, што је потврђено и од надлежних власти 10. јула 1880. У првом ставу овог акта стоји: „Господин Никола покојнога Васиља Бошковића за себе и у име своје сестре Маријете Опуић рођене Бошковић, и своје снахе Госпође Теодоре удовице Бошковић, рођене Путица, сјећајући се жеље свога брата и мужа покојнога Бођа Васиља Бошковића, да се дјевојчице у Дубровнику у материнском српском језику обучавају и васпитавају, и да би се та покојникова жеља остварила, и његова успомена овјековечила родољубном закладом имао би се умно и науковно развијати женски спол, који је од саме природе на то опредјељен да облагорођава срце и душу свога порода у добу дјетинском, како би ова дјеца кад узрасту, надахнута будући из младости добрим начелима и честитим намјерама била од користи и од дике себи, својој отаџбини и своме народу.”[5] Највећи део задужбине Божа Бошковића (10.000 фјорина) завештан је, стога, за оснивање српске женске школе, док је остатак од по 500 фјорина био упућен гимназијској задужбини Гундулић, Српском певачком друштву Слога, задужбини сирочади и удовица свештеничких, као и Српском певачком друштву Јединство из Котора.

Прва генерација српске женске школе имала је 27 ученица, којима је, и по жељи задужбинара, предаван „вјеронаук православни и књижевна настава у српском језику писменима ћирилским”. Прва учитељица ове школе Софија Пупић одржала је први час 8. новембра 1879, а школи су Нико Бошковић и Ђорђе Гркавац поклонили иконе Св. Саве и Светих Ћирила и Методија, сат и глобус. Током 1880. изабран је и први школски одбор, којим је председавао, по жељи задужбинара, епископ Герасим Петрановић.[6]

Бригу о женској школи надаље су водили Бошковићи, најпре сам Нико, који је настојао да и даљим донацијама, као и ангажовањем учитељица, обезбеди њен несметан рад. После Софије Пупић, учитељица у овој школи била је Анка Мирковић (1885, 1887–1892), затим Зорка Томановић (1886–1887), Миле Јелић (1892–1898), Марица Мариновић (1898–1900), Марица Бошковић (1900–1905) и Катица Суботић (1905–1908). Олга Поповић предавала је у српској дубровачкој женској школи до марта 1913, након чега није било могуће ангажовати другу учитељицу. Стога је покрајинско школско веће 13. марта 1913. донело одлуку да се обе српске школе, мушка и женска, сједине и да им предаје заједнички учитељ.

Током рата 1914–1918. за српску школу наступило је врло тешко време, али је она и даље радила. Међутим, после рата више се није могла самостално издржавати, пошто су њени фондови, после пада аустријске валуте, били недовољни. Стога је одлукама Министарства просвете од 13. јануара и 23. априла 1920. наложено да се „српска закладна мушка школа прогласи земљаском школом, а учитељ те школе од 1. децембра 1919. уврсти у државне чиновнике, те да и та школа потпада под опстојеће прописе за јавне школе”. Исто је одлучено и за женску закладну школу Божо Бошковић.

 

Доц. др Ирена Арсић

 

Извор: КСД 2012: Култура Срба у Дубровнику 1790–2010 : из ризнице српске православне Цркве светог благовештења [прир. Горан Спаић, Јелица Рељић и Мирослав Перишић], Београд – Дубровник: Архив Србије – Српска православна црквена општина, 350–352.

[1] Ј. Перовић, нав. дело, 420.

[2] Архив СПЦО у Дубровнику.

[3] О залагању Б. Бошковића за српску дубровачку школу в. И. Арсић, Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века, Дубровник – Требиње – Београд, 2007, 102–105.

[4] Ј. Перовић, Српска школа у Дубровнику…, 461–462.

[5] Архив СПЦО у Дубровнику.

[6] О српској женској школи у Дубровнику писао је Јовица Перовић, чији се рукопис налази у Архиву СПЦО у Дубровнику.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

forest-fire-432870_1280
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

СЈЗ
Наредни чланак

ЗАШТО СЕ КАЖЕ „КОМ ОПАНЦИ, КОМ ОБОЈЦИˮ