Avala se zove po vilama.

Kad je bio Potop, Avala je bila ostrvo.

Sve vile su se skupile na vrhu Avale, pa su odande pomagale ljudima koji bi do njih doplivali. Nekome ruku, nekome krpu platna, nekome pramen kose. Tako su se i ljudi spasili.

Kome su pružile ruku, od njega su ostali vredni ljudi; kome platno ‒ bogati; kome kosu ‒ lepi.

Nikakav Potop ne može sasvim da uništi i opere zlo, pa i neki zli ljudi preživeše Potop, izađoše na Avalu i poubijaše vile strelama.

Srbi pripovedaju da se samo još jedna ili dve kriju po Avali i ponovo čekaju potop.

Mlade su. Vile nikad ne ostare.

IZVOR: Lakićević 2016: Dragan Lakićević, Srpske legende, Beograd: „Vukotić media”, str. 213.